Бета Вукановић била је српска сликарка епохе импресионизма.
Родила се у Немачкој као Бабет Бахмајер. После завршетка основне школе и Више женске школе уписала се 1890. године на приватну сликарску школу Карла Мара и Антон Ажбеа у Минхену. У атељеу је упознала Ристу Вукановића и у њему су се венчали 1898. године. Уместо на свадбено путовање, отпутовали су за Београд, за кога су јој пријатељи причали да је мали град, у којем не постоји интересовање за уметност.
У време њиховог доласка, престоница је прерастала из оријенталне вароши у европски град. Да би оживео уметност, брачни пар је покренуо низ акција. Исте године основали су Удружење српских уметника за пластичне уметности и музику, које је трајало пет година.
Те 1898. године Бета је први пут излагала, заједно са мужем и вајаром Симеоном Роксандићем у Београду, у сали Народне скупштине, до које су слике допремили на таљигама, преко турске калдрме, сами укуцавали ексере и на зидове качили слике. На изложбу је дошао и краљ Милан Обреновић, велики поштовалац уметности и колекционар, који их је позвао да излажу и у двору. Изложба у двору је остварена 1900. године. Том приликом је краљ Милан откупио слику Ристе Вукановића „Дахије“, а сума за коју је откупљена је била довољна за куповину земљишта на Дунавској падини, на углу улица Господар Јованове и Капетан Мишине, где су касније саградили себи кућу.
Године 1899. брачни пар је добио дозволу од Министарства просвете да наследи прву српску сликарско-цртачку школу од њеног оснивача Кирила Кутлика, после његове смрти. Педагошки рад је започела 1900. године. Пошто су променили две адресе, Вукановићи су школу уселили у своју кућу у Капетан-Мишиној 13. Кућа, са измењеном фасадом, још увек постоји и од 1984. године је споменик културе Београда. Пројектовао је Милан Капетановић, пројектант југословенског павиљона на Светској изложби у Паризу. У кући су направљена четири велика атељеа. Од свега је била најлепша фасада куће, на којој је изнад главног улаза, Бета насликала „Три музе” – музика, сликарство и игра, симболично представљених, у облику три лепе жене, око којих су на стубићима били цветови плавих перуника и шарено пауново перје. Фасада, заједно са овим радом је уништена у бомбардовању током Другог светског рата, а као једина успомена на фасаду је остала само разгледница у издању „Геце Кона”. У каталогу Завода за заштиту споменика културе Београда наводи се међутим да је ова декорација, сликана у техници фрескосликарства, изгубљена приликом измена и преградње зграде тридесетих година XX века.
Сликарска школа је радила од 1902. до 1905. године. Риста је водио мушко, а Бета женско одељење школе, а касније су им се придружили сликар Марко Мурат и вајар Ђорђе Јовановић. Циљ школе је био да припреми будуће полазнике страних сликарских академија, али и учитеље цртања за гимназије и више женске школе.[12] Школа је 1905. године прерасла у Уметничко-занатску школу, када је премештена у улицу Краља Петра, а касније у Краљевску уметничку школу, у којој је Бета Вукановић такође предавала цртање и акварелисање (акварел).
Једна од првих слика које је Бета насликала у Србији је била „Крсна слава”, тема својствена српском народу. Том сликом је успела да споји своје минхенско образовање и осећања према Србији. Слика је била изложена и награђена на Светској изложби у Паризу 1900, на којој се представила са својим мужем, под презименом Вукановићи.
Учествовали су у оснивању Друштва српских уметника „Лада” 1904. године, поводом стогодишњице Првог српског устанка.
Радила је као добровољна болничарка, прво у Балканским ратовима. Због знања страних језика, асистирала је страним лекарима. Награђена је Орденом за негу рањеника и болесника (1912) и Медаљом за услуге Црвеном крсту Србије (1913).
Кад је почео Први светски рат, Риста се тешко разболео. Поред њега је у болници неговала и рањенике. С српском војском супружници су отишли су на југ, до Солуна, а затим су с групом рањеника у Марсеј. Из тог периода су сачувана два њена акварела: француски војници из афричких јединица 1915. године и предео из Марсеја (1916). Обе слике се сада налазе у Војном музеју у Београду.
Како је Народна банка Србије добром емисионом политиком успела да очува поверење у вредност динара, чак и током рата, суочила се са проблемом недовољне количине новца у оптицају. Бета је израдила нацрт за ратну новчаницу од 50 динара, чија је прва партија издата марта 1915. године у Паризу. Укупно је издато 1.025.000 примерака и није забележен ниједан фалсификат. Међутим, пошто је израђена на брзину, лошом бојом и имала грешке у натпису, наишла је на велики отпор у народу, који јој је због лошег изгледа наденуо име „ратна новчаница” или „пегавац”, па је Народна банка одлучила да обустави даље пуштање у промет и већ исте године је повучена из оптицаја. Данас се сврстава међу нумизматички највредније српске новчанице.
Риста је радио као инспектор у више места у Француској, у српским средњим школама, отворених за децу из Србије погођену ратом. Преминуо је почетком 1918. године и сахрањен на војничком гробљу у Тијеу, где му је Бета подигла споменик и гроб редовно посећивала.
Након рата се вратила у земљу. Стигла је с последњим транспортом избеглица, 1919. године. Кућа у којој су живели пре рата, била је оштећена. Како није желела да се врати у „порушену и покрадену“ кућу, продала ју је Милутину Станојевићу, генералном конзулу јапанског конзулата. Живела је у Дому ученица у Београду, где је радила као наставник цртања, а касније је добила атеље у згради Коларчевог народног универзитета.
Убрзо је основала Удружење ликовних уметника у Београду (1919), а 1921. године је постала наставник у Уметничкој школи.
У Другом светском рату, одбила је да се учлани у покрет „Културбунд“, и користи све привилегије које уз то иду, говорећи да себе сматра Српкињом. Сликање јој је помогло да преброди бомбардовање и страхоте рата.
Сликала је и цртала до краја живота. Одлазила је у свој атеље готово сваки дан, где је примала посете од 12 до 14 часова. Често је седела у оближњем парку и бележила призоре који би у њој побудили осећања.
Добитница је награде за животно дело 1971. године. Одликована је на свој стоти рођендан 18. априла 1972. године орденом заслуга за народ. Орден је у име председника СФРЈ уручио градоначелник Београда Бранко Пешић.
Преминула је 31. октобра 1972. године у сто првој години живота и сахрањена на Новом гробљу у Београду.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ