
Један од најобразованијих Срба свог времена свакако је био Лукијан Мушицки.
Рођен је као Лука Мушицки 1777. године у српском Темерину у Бачкој жупанији. Потиче од српске породице Читаковић која се доселила из села Мушића у ваљевском крају. И данас постоје Доњи и Горњи Мушић, по којима је породица добила име Мушићани. Највероватније их је неки аустријски чиновник Словак прекрстио у Мушицки. Основну школу је учио у Темерину и Тителу, затим је још две године ишао у немачку граничарску школу. Гимназију је учио у Новом Саду и Сегедину (три разреда), а права и филозофију у Пешти. По завршеним студијама постаје администратор митрополијске канцеларије у Карловцима, наставник богословије и, пошто се закалуђерио новембра 1802, архимандрит манастира Шишатовца. Монашко име је добио од митрополита Стратимировића, по грчком филозофу Лукијану.
Управљао је манастиром Шишатовац као архимандрит од 1812 – 1824. Примио се 1823. године администрације Горњо-карловачке епархије и предузео интензиван просветни рад, на унапређењу образовања свог народа. Од 1828. године па до смрти, био је владика Горњо-карловачки са седиштем прво у Плашком, а од 1829. године у Горњем Карловцу.
У Војној крајини су постојале школе на немачком, а он је отворио прве школе на српском језику у Плашком (Главну, 1824-1827), Шкарама, Зрмањи и Мутилићу. Као архимандрит основао је Богословску школу у Плашком 1824. године, у којој је и сам предавао науку. Пренео је исту као епископ Горњо-карловачки 1829. године у Карловац, а у Плашком на место ње 1831. године покренуо Припремну богословску школу. Уредио је и да српска деца у граничарским немачким школама добију православни катихизис.
Био је један од најученијих Срба свог времена, говорио је чак десет језика. Преводио је Хорација, његову “Де арте поетика” знао је напамет. Дела: “Глас харфе шишатовачке”, “Глас народољупца”, “Славено-српска граматика”, саставио је “Српску библиографију” као и “Животопис српских архиепископа”, приредио је “Избор басни” Доситеја Обрадовића.
Од његове личне библиотеке кренула је 1837. године да се ствара Народна библиотека Србије.
Умро је као владика горњо-карловачки у свом дому, где и почива на српском гробљу у Карловцу 1837.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ