Стојан Новаковић је чувени српски филолог, историчар књижевности и политичар. Био је председник владе Србије, председник Српске краљевске академије (1906—1915), министар просвете, министар спољњих послова и министар унутрашњих послова.
Стојан Новаковић је рођен као Коста Новаковић 1842. године у сиромашној породици шабачког столара. Основну школу и нижу гимназију завршио је у Шапцу, а гимназију и Лицеј у Београду. Вишу гимназију уписао је 1857. године у Београду. На правни одсек Лицеја уписао се 1860. године, а предавали су му истакнути професори Ђура Даничић и Јанко Шафарик. За време студија променио је име Коста у Стојан.
Студије на Лицеју завршио је 1863. године и одмах је ступио у државну службу најпре као чиновник у Министарству финансија, а онда као писар у Државној штампарији. Током 1865. запослио се као професор Београдске гимназије. Постављен је 1869. године за библиотекара Народне библиотеке и чувара, па је затим кренуо је на стручно путовања по Немачкој и Аустрији.
Написао је Закон о Народној библиотеци, по коме је изједначио звање библиотекара са звањем професора Велике школе. Библиотеку и Музеј одвојио је у самосталне установе и повећао им буџет, а озаконио је и обавезни примерак за библиотеку. На његову иницијативу Народна библиотека је по први пут штампала каталог. Постао је један од учитеља кнеза Милана Обреновића и касније министар просвете у влади Јована Ристића, где је спровео реформу школства, укључујући увођење обавезне основне школе, која је продужена са четири на шест разреда. Прописује се нови наставни програм за гимназије, па се даје приоритет природним наукама, математици и српском језику, а смањује се настава страних језика и живих и мртвих. Стојан Новаковић је био изузетно марљив и методичан министар, који је иза себе оставио велик број закона и правила, а реформом је обухватио не само основне школе, него и гимназије, реалке, учитељске школе, као и богословију, народну библиотеку и музеј.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ
Министар унутрашњих послова постао је 1884. године у влади Милутина Гарашанина.
Био је посланик у Цариграду од октобра 1886. до септембра 1891, када је закључио железнички, трговински и конзулски уговор. Као посланик у Цариграду учинио је много за отварање српских конзулата и српских школа у Македонији. Касније је од 1900. био посланик у Паризу и Петрограду. По повратку у земљу, Новаковић је један од обновитеља Напредне странке која је добила име Српска напредна странка. У време Анексионе кризе 1909. године Новаковић је изабран, упркос малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Концентрациона влада трајала је до окончања Анексионе кризе, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара 1915. Био је на челу српске делегације на Лондонској мировној конференцији 1912/1913. којом је окончан Први балкански рат.
Био је председник владе од 7. јула 1895. до 29. децембра 1896. Његова влада је у спољној политици преокренула дотадашњи курс напредњачких аустрофилских влада и окренула се на руску страну. Новаковић је као дипломата у Цариграду схватио да без руске подршке неће бити успеха за српску пропаганду у Македонији.
Први његови књижевни радови из периода 1860—1864. биле су песме, приповетке, али и преводи приповетки, романа, драма и епских песама. Покренуо је 1865. књижевни часопис „Вилу”, чији је био уредник и главни сарадник. Током 1867. објавио је Историју српске књижевности, коју је проширио у другом издању 1871. Пре њега су покушај прегледа српске књижевности објавили Павле Шафарик и Ватрослав Јагић, али Новаковићево дело се од њих разликује по излагању и ширини прегледа.
Две године касније 1869. објавио је Српску библиографију за новију српску књижевност 1741—1867. Библиографије је касније објављивао за сваку годину посебно, први пут на српском језику. Из историје српске књижевности објавио је велик број радова и много прилога о старој књижевности, о животу светаца и мученика, потом је штампао 1870. године Законик Стефана Душана према Призренском препису законика, да би 1892. био изабран за првог председника Српске књижевне задруге.
Његов рад у филологији и историји књижевности намењен је школама и ширим читалачким круговима, али и науци. Један део своје Синтаксе штампао је најпре 1868. у кратком изводу, 1870. године Синтакса је изашла као школска књига, а до 1880. издао је сва четири дела Српске граматике. Током 1873. издао је Физиологију гласа и гласова српскога језика. Предложио је 1888. године да Српска краљевска академија предузме посао израде речника српског књижевног језика, а пет година касније предложио је да се започне сакупљање грађе за академијски Српски речник.
Стојан Новаковић био је редовни члан Српског ученог друштва. Приликом оснивања Српске краљевске академије изабран је 1887. за једног од првих 16 редовних академика. Био је председник Српске краљевске академије од 1906. до 1915, члан Руске академије наука и Југословенске академије знаности и уметности.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ