Бранко Радичевић био је српски песник, представник романтизма. Написао је 54 лирске и седам епских песама.
Радичевић је рођен у Броду на Сави 28. марта 1824. године у породици Тодора и Руже Радичевић, кћерке богатог вуковарског трговца Јанка Михајловића. Пошто је рођен дан уочи светог Алексија, по њему је и добио име Алексије. Пред објављивање своје прве књиге, своје име ће променити у Бранко. Његов отац Тодор је био царински чиновник, али се такође бавио и књижевношћу и превео је са немачког језика Шилеровог Виљема Тела.
Породица му се 1830. године преселила у Земун, где је Бранко завршио пет разреда српске (1830—1832) и немачке (1832—1835) основне школе. У гимназију у Сремским Карловцима се уписао 1836. године. Сремски Карловци и оближње Стражилово су имали велик утицај на Бранкова каснија дела, од којих су најпознатија Ђачки растанак, у којој изражава своју жељу да ту буде и сахрањен. Након завршених шест разреда у Сремским Карловцима, седми и осми разред је завршио у Темишвару, где му је отац био премештен 1841. године.
Године 1843. је уписао студије права у Бечу, али након три године студија одустаје од факултета. Старо пријатељство породице Радичевић са Вуком Караџићем била је Бранку најбоља препорука за ступање у круг Вукових сарадника и пријатеља. Своју збирку под називом Песме написао је на народном језику. Бранко Радичевић је био веселе нарави и писао је најпре љубавне и родољубиве песме. Када се разболео, почео је да пише тужне песме (елегија).
Прве стихове Бранко је написао још док је похађао Карловачку гимназију, а одушевљен Вуковим реформама се интензивније почео бавити књижевним радом. Прву књигу песама је објавио у Бечу 1847. године, на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског песништва. Исте године су објављени и Вуков превод Новог завета, Даничићев Рат за српски језик и правопис и Његошев Горски вијенац, тако да се та година сматра годином незваничне Вукове победе.
Због револуције која је захватила Хабзбуршку монархију, Радичевић је напустио Беч и живео је по разним местима у Срему. Слава коју су му донеле прве песме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протерале из Београда.
У то време је почео да оболева од туберкулозе. Вративши се у Беч 1849. године уписао је студије медицине, покушавајући да нађе себи лека, али је наставио да се бави књижевношћу и године 1851. је објавио још једну збирку песама.
Радичевић је умро од туберкулозе 1. јула 1853. године у бечкој болници, наводно на рукама Вукове жене Ане. Савременик Лазар Захаријевић је то у својим успоменама негирао. Бранко је умро сам током ноћи. Имао је 29 година, опојан је у грчкој цркви, а сахрањен је на бечком гробљу Св. Марка. Постхумно збирку песама је објавио његов отац 1862. године.
Бранко Радичевић је након преране смрти био донекле заборављен, а гроб му није одржаван и негован.
Његов култ је почео да се ствара међу Србима након две деценије. Када је Стеван В. Поповић Вацки 1877. године покренуо српски илустровани календар Орао, његова главна тема био је Бранко. „Чика Стева” је дакле први изнео у јавност идеју, којим би се испунио Бранков завет, да његове кости буду пренете у Карловце. Српско бечко омладинско друштво Зора је 1883. године испунило песникову жељу и пренели су његове остатке из Беча на Стражилово.
Са Бранком Радичевићем су у националну књижевност први пут ушле песме са изразито лирским мотивима и расположењем. Те песме су првенствено певале о радости и лепотама младости. Ипак, већи део својих песама, као што су Кад млидијах умрети или Ђачки растанак, Радичевић је писао као елегије (тужне песме). У јеку Вукових полемика са противницама реформе српског језика, Радичевићева прва збирка песама је доказала да се и на народном језику могу испевати уметничке песме.
Најпознатије Радичевићево дело је поема Ђачки растанак, у којој је опевао Фрушку гору, ђачке игре и несташлуке. Елегија Кад млидијах умрети, објављена после Радичевићеве смрти, је једна од најлепших елегија у српској књижевности, у којој је песник предосетио блиску смрт.
Поред лирских песама, љубав према народној поезији упутила је Радичевића и на писање епских песама. Две епске песме изашле су 1851. године као друга збирка песама. Остале необјављене песме су издане у збирци из 1862. године. Бранко Радичевић се првенствено угледао на народну десетерачку песму и на Џорџа Бајрона, али није успео да створи озбиљнија уметничка дела, па његов рад није доживео славу његових лирских песама.
Као присталица Вукових схватања, Радичевић је написао алегорично-сатиричну песму Пут, уперену против псеудокласичарске поезије и старог књижевног језика. У првом делу песме Радичевић исмева највећег Вуковог противника Јована Хаџића, а у другом делу песме се величају реформе Вука Караџића.
Сабрана дела Бранка Радићевића објавили су Матица српска и Српска књижевна задруга 2025. године.
У родном граду (данас носи име Славонски Брод) по Бранку су носиле назив две школе, данашњи Стројарски (машински) факултет (тада гимназија) и основна школа Ђуре Пилара у Бродском Виногорју. Једна улица је названа по њему, а имао је и две спомен плоче, на родној кући и старијој гимназији, данас Машинском факултету. Пред рат 1991. године све је то уклоњено, а од нестанка је сачувана само једна спомен плоча са Машинског факултета, која се чувала у депоу градског музеја. Она је настојањима Срба из Брода 2018. године опет на јавном месту. Постављена је у порти православне цркве у изградњи (након што је срушена 1991. године). Српско народно вијеће покреће иницијативу, те 2024. године у Славонском Броду бива отворен Српски културни центар назван по Бранку Радичевићу.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ