У Народном позоришту у Београду, на данашњи дан, 21. априла 1882. године, премијерно је изведена прва српска оперета „Врачара”. Написао ју је Даворин Јенко, композитор који је оставио дубоки траг у српској музици (познат и по компоновању музике за химну „Боже правде”), док је либрето урадио румунски песник Матеи Мило, један од оштријих сатиричара свог времена. Критиковао је политикантство, демагогију и корупцију, често са јасним алузијама на рачун монархије.
Радња „Врачаре” фокусирана је на влашки крај, обилује љубавним заплетима и пророчанствима, уз обавезан срећан крај. Иако је ово музичко сценско дело у три чина инспирисано румунском оперетом „Баба Хрка”, прича је у потпуности била прилагођена локалном духу и освежена оригиналном Јенковом музиком.
Режију је потписао Тоша Јовановић, који је у Народном позоришту у Београду био од његовог оснивања 1868. године и дуго имао снажан утицај на репертоар, остваривши при том низ значајних креација, захваљујући којима је публика још за његовог живота од његовог уметничког израза створила једну од првих позоришних легенди код нас.
Оперету „Врачара” красиле су спонтана музика, дирљиве, раздрагане и сентименталне „песме које заносе”, као и коло бољара, хор Цигана у другом чину и квартет Ласка, Вијорке, баба Хрке и Шкиље.
Оркестар су чинили чланови позоришта и музичари „Војне банде”, док су певачке улоге углавном биле поверене талентованим глумцима тог времена. Насловну јунакињу тумачила је Милева Радуловић Рашић, а у уметничкој екипи су били и Радован Павловић Раја, Лазар Лугумерски, Тоша Анастасијевић, Марија Цветић, Емилија Поповић, Веља Миљковић, Михаило Рисантијевић и Гавра Милорадовић.