Кулук или работа је радна обавеза зависних сељака према феудалцу.
У средњовековној Србији, радна обавеза кмета (себра или меропха) према господару (властелину, владару или цркви) називала се работа. Велика работа подразумевала је главне пољске радове. Мала работа подразумевала је ситније, такозване послужне послове. Работе су даване на два начина: од поједине куће и мобом (колективно).
Бројне и разноврсне работе теретиле су зависно становништво, које се бавило земљорадњом, сточарством и занатима – меропси, сокалници, отроци, занатлије, власи, а у крајевима освојеним од Византије – парици и елефтери (слободни људи), који су без поседа. Работе су распоређиване на жупе, градове, села, куће или мушке главе, а вршене су у корист државе (владара) или феудалних господара. Поред војне службе, у корист владара вршено је градозиданије, градобљуденије и понос. За рачун феудалних господара зависни сељаци морали су бесплатно да обављају све земљорадничке, сточарске и занатлијске послове.
Свештенство је било ослобођено свих работа и данака, а властела свега осим војне службе и соћа. Становници црквених и манастирских поседа били су ослобођени свих работа у корист државе изузев заманичке војске.
Након пада Србије (1459) феудалне работе српској властели и владару замењене су кулуком, који је раја дуговала турској властели (спахијама) и држави. Кулук је био принудни рад у месту где сељаци који га обављају и живе. На овај начин су се вршили пољски земљораднички радови спахијама, али и јавни радови за државу (изградња путева, утврђења, мостова и слично). Они који су радили нису добијали надокнаду за свој рад, евентуално слабу храну и смештај.
Ипак, 16. октобра 1837. године српски кнез Милош Обреновић укинуо је кулук, пошто је повремено доводио до одметања сељака у хајдуке. Кулук је више пута забрањиван, али су овим указом укинути сви његови видови, осим кулука за одржавање путева и мостова.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ