…или, како се стварало писмо у Србаља.
архива КОРЕНИ
Буквари су одиграли важну улогу у развоју српске писмености, почев од оних буквара који су у српској култури прво настајали под окриљем цркве и за потребе духовне просвете, а затим оних насталих на иницијативу самих аутора или оних савременијих који су подржани и издавани од стране просветних власти.
На Балкану, у шестом, петом и четвртом миленијуму пре наше ере, винчанска цивилизација развила је сопствено митографско писмо. Оно је служило као духовна веза са богињом рађања, Великом Богињом Мајком и њеним еманацијама у природи, како би обезбедиле срећну трудноћу и обиље деце.
Праисторијски локалитет Бело брдо који се налази на самој обали Дунава и представља светски познато археолошко налазиште, и управо овде је засађена клица писама европских и блискоисточних народа, коју су научници, и то наши истраживачи назвали – винчаница! Оно је било тзв. претписмо, што значи нити је било право писмо, али ни обична орнаментика без значења.
Оријенталиста и палеолингвиста Радивоје Пешић, као и многи истраживачи после њега, попут Деретића, или Антића, уочили су сличност винчанских знакова са већином слова латинице, ћирилице и античких писама (етрурског, феничког…), која је била толико очигледна да су чак помишљали да имају фонетски карактер.
У седмој деценији 9. века два учена Византинца из Солуна, браћа Константин (доцније у калуђерству Ћирило) и Методије, који су одлично познавали словенски говор околине свога града, превели су, по наредби византијског цара Михајла, најважније хришћанске верске књиге на словенски. До краја десетог века језик тих превода постао је богослужбени и књижевни језик већине Словена, у простору од Јадранског и Егејског мора до севера Русије.
Постоји домен у којем је народни језик био широко заступљен и у средњевековној писмености у српским земљама. То су повеље владара и магната и други световни правни документи, такви као законици. Сврха тих списа захтевала је да они буду савршено јасни свакоме, како би се избегли несигурност и спорови око тумачења.
архива КОРЕНИ
Уствари, употреба оба језика у истом тексту показује да се они нису сматрали различитим језицима, већ функционалним варијантама истог језика. Често се догађало и да се реч или облик из црквеног језика унесе у контекст народног језика.
Добитак који је донела победа идеја Вука Стефановића Караџића био је ипак много већи. Рашчишћен је терен за спонтан, неусиљен развој књижевног језика. Од тада тај развој тече у правој линији, простим ширењем поља изражајних могућности, без модификација или напуштања онога што се већ налази у језику.
Желели бисмо на овом месту да вас подсетимо на део из Посланице „Српска краљевска академија и неговање језика српског” коју је написао Стојан Новаковић, и која је прочитана 10. септембра 1888. године на свечаном скупу Академије у славу стогодишњице рођена Вука Стефановића Караџића:
Много смо ми дужни сенкама и гробовима јунака који су дигли ову земљу, сенкама и гробовима умних радника који су у њој духовни живот основали. Нисмо достојни ни једних ни других, ако њихову велику задужбину не умемо и очувати и унапредити. Помишљамо и на то, кад год је време да предузимамо дела од општег и великог значаја, е да бисмо се својих дужности боље сећали, е да бисмо вршећи их снажније истрајали.
Детаљније о свему погледајте у пилот емисији АЗБУЧНИК, на нашем YouTube каналу!