Историја тврди да је Ниш имао позориште још у четвртом веку. Темељи овог позоришта још нису пронађени, али се отприлике зна где су били. Историчар Јован Никиски пише да су 609. године Обри и Словени заузели Ниш и до темеља га разорили. Тада су страдали сви храмови, тргови па и позориште. Тек у 16. веку бележи се постојање првих путујућих позоришних трупа.
Први познати позоришни догађај забележен је 1883. године на плакату, за једну од представа путујуће дружине, која је изведена пригодно, поводом годишњице ступања у брак краља Милана и краљице Наталије Обреновић.
То учестало гостовање позоришних путујућих трупа које су наилазиле на задовољавајући одзив публике, нагнало је љубитеље позоришне уметности на основање сталног позоришта у Нишу. Ослобођењем Ниша од Турака и његовим културним пеображајем одлука је донесена. Спајањем позоришних дружина Д. Јовановића и М. Димића, почетком 1887. године, основано је нишко позориште „Синђелић“. Прва представа била је „Српски ајдуци“, Ј. Стерије Поповића, 11. марта 1887. године у гостионици „Кнез Михајло“. Иницијатори оснивања позоришта „Синђелић“ били су: Стеван Сремац – нишки професор, Милорад Петровић – учитељ, Стеван Никшић – Лала, Хенрих Лилер и Шпира Калик. Први управник био је Михајло Димић. Играни су комади: „Укроћена горопад“, „Мизантроп“, „Два цванцика“, „Подвала“.
После прекида 1890. године позориште обнавља рад 26. јануара 1891, када је изведена мешовита музичко-хорска приредба и једночинка Шоља чаја (тада Шоља теја) француског писца В. Дроста. Већ 1892. Дошло је до поновног гашења „Синђелића“, а рад је обновљен 24. јула 1893. представом Љубав може све (шаљива игра у четири чина, немачко-југословенска обрада Шекспирове комедије Укроћена горопад).
Те године, када на место управника долази глумац и редитељ Александар Милојевић, завршава се прва етапа рада овог позоришта, период националне, фолклорне и митизиране хероике. Време модернизације и преобржаја трајаће до 1900. Уз глумачке величине попут Добрице Милутиновића, Олге Илић, Богобоја Руцовића, Софије Харитоновић и Илије Станојевића Чиче, „Синђелић“ постаје филијала Краљевског српског народног позоришта у Београду под заштитом краљице Драге. Од 1900. до 1905. ради као путујуће позориште.
На репертоару су били комади „Код белог коња“, „Лионски улак“, „Једанајеста заповест“, „Чергашки живот“, „Коштана“, „Покондирена тиква“, „Мамзел Нитуш“, „Ђурађ Бранковић“, „Господин начелник“, „Две сиротице“ и др.
Законом о Народном позоришту у Београду (1911) и Уредбом о путничким дружинама (1912) формирано је пет путујућих позоришта са именима српских драматичара и глумаца. „Синђелић“ постаје путујуће позориште за југоисточну област са седиштем у Нишу и мења име у Повлашћено путујуће позориште „Трифковић“.
Управа позоришта поверена је Сими Бунићу. „Трифковић“ ради до јула 1914. када поново добија назив „Синђелић“, а управник је (по други пут) Александар Милојевић до 18. октобра 1915, када глумци одлазе на фронт и у избеглиштво. Позориште обнавља рад крајем 1918. На репертоару су комади „Подвала“, „Ђидо“, „Девојачка клетва“, „Зона Замфирова“, „Ивкова слава“, „Коштана“, „Стари каплар“ и др. „Синђелић“ са 23. августа 1921. спаја са зајечарском позоришном групом „Гундулић“ и прераста у Нишко повлашћено позориште или повлашћено градско позориште у Нишу. Управник је био Љубомир Рајичић Чврга.
Представе се до 1921. изводе у Руском цару. Због финансијских проблема позориште престаје са радом 1929. Чланови ансамбла од 1930. наступају у оквиру „Позоришта Моравске Бановине“. У згради занатског дома било је 400 седишта.
Године 1931. године позориште је отворило сезону у Нишу, извођењем комада „Смрт мајке Југовића“. Седам година позориште је радило у Занатском дому.
Године 1936. године први пут је преношена преко београдског радио представа – други чин комада “Зона Замфирова”, С. Сремца – Симе Бунића.
Дана 27. јуна 1937. године приступило се освећењу камена темељца и подизању модерне зграде и новог позоришног здања, 1. јануара 1939. године освећена је новосаграђена зграда, а увече је као прва представа у новој згроди изведен комад “Зидање Раванице” или “Задужбина цара Лазара” Милорада Поповића Шапчанина у режији Драгослава Микса Кандића са декоративно-техничком опремом сценографа Љубомира Вернера.
Позориште је радило и током окупације, а деловало је и позориште Српске заједнице рада (“Србозара”).
Послератни период позоришта обележен је угледањем на репертоар и идејно-естетска струјања Народног позоришта у Београду, али већ представе игране 1949. године су показале високе стваралачке потенцијале овог театра, који су дошли до изражаја неговањем властите репертоарске политике.
Данашњи репертоар је и поред класичних дела, остао отворен и за дела модерних и авангардних аутора, како страних тако и домаћих. Нова оријентациија позоришта резултовала је необичним представама које су три пута учествовале у званичној конкуренцији на престижном фестивалу Мале и експерименталне сцене у Сарајеву (МЕСС), пет пута у званичној конкуренцији на Стеријином позорју и једном на БИТЕФ-у.
Фебруара 2008. године позориште је примило Статуету Јоаким Вујић за изузетан допринос развоју позоришне уметности Србије.
Марта 2024. отворена је Мала сцена Народног позоришта у Нишу. Отварању је претходила свечаност, а потом је изведена представа Сладолед.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ