Димитрије П. Тирол (Чаково, Хабсбуршка Монархија, данас Румунија, 31. мај 1793) био је српски писац, граматичар, географ, историчар, сликар портретиста, уредник календара и алманаха.
Отац му се звао Панта, а мајка Магдалина рођена Капамаџија. Презиме Тирол породица је добила према натпису на кући „Код Тирола“ оца Панте, који се презивао Георгијевић.
Димитрије се школовао у Чакову, Бристу, Темишвару и Кечкемету. У Мезеберењу је завршио више разреде гимназије, а у Пожуну је био у Евангелистичком лицеју, где је слушао филозофске науке. Иако је имао вољу да се даље образује, на позив оца 1813. године враћа се кући, у Чаково. Преузео је трговачки посао, а 1815. године умире му отац. Потом Димитрије П. Тирол са мајком прелази 1816. године у Темишвар, да по очевој жељи усаврши трговачки занат. Међутим, младића трговца је више привлачила књига. Он је још 1813. године објавио јавности да ће издати књигу “Повјест Краковске принцезе Ванде”, али тај издавачки подухват није успео због малог броја претплатника.
У Темишвару се Мита оженио Христином Христифоровом рођ. Никифор, 1817. године. Како му трговачки посао није успевао, он га напусти и при темишварској полицији постао је писар. Наставио је да се самообразује и интензивно проучава српску књижевност.
За младог Темишварца било је драгоцено познанство са Вуком Стефановићем Караџићем, чији је постао велики поштовалац и следбеник. Нажалост, Вук није узвраћао истом мером поштовање које му је млади Тирол указивао. Године 1822. Тирол је на пример превео Вукову „Граматику на немачки језик, без свог имена на издању.
Димитрије је 1828. године основао заједно са архимандитом Павлом Кенђелцем и др Ђорђем Чокрљаном, Содружество љубитеља књижества србског у Темишвару. Друштво је забрањено 1831. године.
На препоруку Танасија Звекића и др Јована Стејића, Димитрије као већ познати књижевни радник напушта Темишвар, да би био кућни учитељ у дому Обреновића. Октобра 1830, са супругом прелази да живи у Србији, у Београду, где је преводио, радио на унапређењу културе и привреде.
Тирол је као учитељ Милоша, сина господара Јеврема, 1839. године заједно са њим боравио у Русији. У Одеси је Тирол срео потомке оних Срба који су се половином 18. века из Хабзбуршке монархије иселили у Русију. Овде, између осталог, упознаје Димитрија Максимовића Књажевића, првог председника Одескога друштва историје и древности, чији су преци били Срби. Постао је дописни члан поменутог Одеског историјског друштва. Из Русије се вратио након две године бављења, у јесен 1841. године.
Маја месеца 1841. године у Београду је основано Дружство србске словесности за које се Димитрије П. Тирол одавно залагао. Постао је члан Дружства и обављао дужност благајника. Априла 1842. Тирол је постављен на чело државне штампарије Србије.
Стицајем политичких промена у Србији, Димитрије П. Тирол напушта Београд и крајем 1842. године враћа се у Темишвар, где га затичу породични проблеми. У Темишвару се посвећује писању и превођењу. У томе га ремети Револуција 1848 – 1849. године, па једно време борави у Земуну.
Мита 1. маја 1848. учествује као посланик на Мајској скупштини у Сремским Карловцима.
Године 1851. Тирол постаје професор српског језика у темишварској гимназији. Исте године је изабран и за директора месних српских школа. Тирол је те године радио на оснивању Дружства Читалишта у Темишварском предграђу Фабрики. Покреће 1853. године “Темишварски календар” у Темишвару.
Проблеми са здрављем наступили су 1855. године, а 30. марта 1857. Димитрије умире у Темишвару, где је и сахрањен.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ