Тицанова буна је била побуна на простору дела Сремске жупаније од 3. до 9. априла 1807. године. Изазвао ју је тежак положај Срба кметова (паора) у Срему. Она је била једна од мањих буна на простору југа Угарске које су текле паралелно са Првим српским устанком.
Аустријско царство се већ годинама налазило у рату са Наполеоновом Француском, што је представљало огроман терет њеној привреди. Средства за рат, као и за опште функционисање привреде, давала је највећим делом пољопривреда феудалног типа. Како је држава повећавала порезе, нашавши то за најлакши начин повећања прихода, спахије су истовремено повећале обавезе у раду на својим имањима, тако осигуравши да њихов део пореза не буде смањен. Централна власт није желела да интервенише по питању кршења урбаријалних прописа (законских прописа који су ограничавали феудалну експлоатацију). Урбаријални закони су толико кршени, да су се сељаци из Стејановаца 1807. жалили како су спахије прописале правило да сељаци пет дана раде спахијску, а шести дан своју земљу. Сељаци Инђије су се такође жалили да су спахије забраниле сељацима да гаје најрентабилније културе на својим поседима (винограде и воћњаке). Приликом премеравања, спахије су сељацима такође одузимале крчевине и пашњаке (најбоља земљишта). Спахије су такође уводиле разне махинације, попут смањења величине сељачких имања, али повећања њиховог броја (ради повећања пореза) или ометања нормалне трговине. На све злоупотребе надовезале су се и неродне године.
Први сигурно утврђени покушај буне у Срему десио се током зиме 1806. године у селу Марадику.
Нова побуна сељака избила је јуна 1806. године на митрополитском даљском спахилуку. Побуна је захватила сељаке Даља, Борова и Белог Брда. Сељаци даљског спахилука су устали против “регулације” којом им се одузимала земља, те су збацивали и постављали нове кнезове села. Митрополит Стеван Стратимировић је морао да цео случај препусти жупанијским властима, које су тек под претњом војне интервенције успеле да успоставе ред и мир.
Шабачки заповедник, поп Лука Лазаревић, је слао људе преко Саве да извештавају о стању у Аустријском царству, купују храну и оружје. Почетком 1806. године поменути учитељ из Вогња, Андрија Поповић, прогнан из Војне границе због симпатија према српским устаницима, боравио је код попа Луке Лазаревића, слушајући о његовим плановима за ослобођење свих Срба. Средином 1806. године Андрија Поповић се настанио у Вогњу, водећи пропагандну активност према сремском становништву, и у Граници, и у Паорији (Провинцијалу). Андрија Поповић се убрзо спријатељио са месним кнезом и Пантелијом Остојићем. Са њима је био сагласан и локални свештеник, Максим Атанацковић.
Почетком 1807. године је поп Лука Лазаревић дао одређена уверавања о подршци вогањским завереницима. У међувремену је нови вогањски кнез постао Теодор Аврамовић, који је са младим Марком Огњановићем, учеником Андрије Поповића и артиљерцем попа Луке Лазаревића, постао део вогањских завереника. Почетком 1807. године Марко Огњановић је, по налогу групе, отишао до попа Луке Лазаревића да добије децидан одговор да ли ће добити помоћ у буни. Пошто је обавестио Ђорђа Петровића-Карађорђа о намерама устаника и добио негативан одговор, поп Лука Лазаревић је обавестио заверенике о немогућности да помогне.
Земунски трговци, који су иначе снабдевали српске устанике, обећавали су и Вогањцима помоћ у праху и олову. Један аустријски конфидент је известио да су се вогањски нотарош и још многи повратили из Београда седам дана пре избијања Тицанове буне. Барон Симбшен, командант Границе, је 3. јануара 1808. године известио да су подстицаји за буну долазили од Станоја Главаша, који је више пута долазио у Земун и Панчево на преговоре и састанке са Сремцима, те да се морао организовати надзор да би се њихове везе похватале. Аустријски извештаји из априла и маја 1807. године говоре о одређеним прогласима које су устаничке вође слале у Срем.
Побуна је избила на румском властелинству грофа Карла Пејачевића, жупана сремског. Вогањци су чекали да Велики жупан гроф Јосиф Пејачевић оде из Руме. Побуну је покренуо кнез вогањски, Теодор Аврамовић Врбањац, у суботу 3. априла 1807. године упућујући проглас. Кнез Теодор Аврамовић је одмах упутио позиве у Буђановце, Брестач, Суботиште, Добринце, Сибач, Петровце, Путинце, Бешеново и друга места да одмах сутра пошљу на скупштину у Вогањ изасланике и друге људе под оружјем, да се договоре шта да се уради, па да се њихово стање поправи.
До састанка у Вогњу није дошло, јер су власти сазнале за планове побуњеника и послале војску у Вогањ, где је већ 4. априла дошло до сукоба. Стога су се побуњеници, око 40 њих, решили на пресељење у Врдник.
Више детаља о планирању скупљања људства и оружја изнео је кнез Теодор Аврамовић у писму манђелоском кнезу, који је писма потписивао као кнез целе армаде, као четобаша, затим као старешина инсурекције и командат вогањски.
Властелинство је било веома добро обавештено о целом покрету. Војна власт је одмах обавештена, а ова је одмах замолила митрополита Стевана Стратимировића да интервенише. Већ 7. априла је митрополит позвао подручно свештенство да умирује народ. Међутим, у ноћи између 6. и 7. априла су побуњеници на путу из Крушедола за Ириг пресрели властелинског директора Антала Фелкиша и његовог сина, одвевши их у шуму. Као вође побуњеника јавили су се 8. априла буљубаша Гаврило Ернић (Рнић), Пантелија Остојић и друге старешине инсурекције.
На ове догађаје митрополит Стеван Стратимировић је реаговао тако што се лично из Карловаца упутио у побуњенички логор. На путу између прњавора и манастира Врдника, задржала га је чета која је ка њему уперила пушке. Касније је митрополит сазнао да је вођа ове чете био Теодор Аврамовић-Тицан, родом из Јаска. Кнезу је тада било 44 године, од чега је 17 година провео као граничар. Митрополит је чети саопштио да је он дошао да им помогне колико може, и да зауставе побуну. Тражио је да му се у манастир пошаљу старији људи на разговор. Кнез Теодор Аврамовић из Вогња је пристао, али се томе успротивио Теодор Аврамовић-Тицан. Ипак, 9. априла је неколицина старијих људи дошла на разговор. Митрополит је обећао да ће се потрудити да војна команда донесе одлуку о општој амнестији, те да ће се формирати специјална комисија која ће размотрити њихове жалбе, те да ће им се вратити недавно одузето земљиште. Неке општине, попут буђановачке, одмах су умолиле властелинство да им се опрости. Изгледа да је тад дошло до дефинитивног расцепа између кнеза Теодора Аврамовића и Теодора Аврамовића-Тицана.
Теодор Аврамовић-Тицан је са својом четом од 300-400 људи напустио Врдник и запутио се на илочко властелинство принчева Одескалкија, да би онде организовао побуну. Војне власти, потпуно обавештене о његовом кретању, послале су на њега три пешачке и једну хусарску компанију. У крају између Бингуле, Визића и Дивше (Ђипше) дошло је до сукоба 9. априла. Дванаест побуњеника је убијено, многи су рањени, а остатак се разбежао. Са тројицом других вођа, Теодор Аврамовић-Тицан је ухваћен 10. априла у Лежимиру. Одатле је спроведен у Манђелос, али су га локалци ослободили. Теодор Аврамовић-Тицан се предао 16. априла, те је одведен у затвор у Иригу. Он је, међутим, успео да развали решетке на прозору и побегне из затвора. Док је вероватно покушавао да побегне у Србију, Теодор Аврамовић-Тицан је ухваћен у Грабовцима на Сави и касније стрељан.
Први који је указао на значајне везе између вођа Тицанове буне и вођа Првог српског устанка био је Бенјамин Калаи у својој Историји Првог српског устанка. Он је такође зачетник тезе да је Тицанова буна одјек Првог српског устанка, те да се сељаци не би сами побунили без спољног утицаја. Ова теза се од Калаијевог дела пренела у српску историографију, те и данас доминира освртима на Калаијеву буну у научној литератури и уџбеницима. Управо Калаијев је и закључак да је коначни циљ устаника био спајање са Србијом.
Циљеви устанка се виде у случаја у Нептину, жалбе једног сељака из Чалме, исказа Теодора Аврамовића-Тицана пред судом, те писма грофа Стадиона цару од 28. јула 1807. године. Циљ је био да се истребе феудалци, те да се тражи да се Сремска жупанија инкорпорира у Војну границу.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ