Ђура Даничић био је српски филолог, лексикограф и преводилац.
Даничић је био бранилац Вукових погледа и велики поштовалац његовог рада, један од најзначајнијих радника на проучавању српског и хрватског језика. Његов Ријечник из књижевних старина јесте први историјски речник из једног словенског језика. Даничићев превод Песме над Песмама сматра се једним од најбољих превода у историји српске филологије.
Даничић рођен је под именом Ђурађ Поповић, као четврти син новосадског свештеника Јована Поповића у Новом Саду 4. априла 1825. године. Рано је остао без оца (1838), а успео је да се образује захваљујући пожртвованој мајци Ани.
Прве школе учио је у Новом Саду и Пожуну, а правне науке у Пешти и Бечу, где је дошао 1845. Под утицајем Караџића и Миклошича почео је да се бави словенском филологијом, којој је касније, а нарочито проучавању српског језика, посветио цео живот. За време студија материјално су му помагали кнез Михаило Обреновић и Јован Гавриловић. Године 1856. постао је библиотекар Народне библиотеке у Београду и секретар Друштва српске словесности, а 1859. професор Лицеја (Велике школе). Године 1865. оставио је професуру, и на кратко време постао чиновник Управе пошта, а 1866. отишао је у Загреб за секретара тада основане Југословенске академије. Године 1873. се вратио на катедру српског језика у Велику школу у Београду, предајући у њој до 1877.
Отишао је затим на одмор у Загреб, да продужи рад на започетом великом Рјечнику хрватскога или српскога језика. Током обављања тог посла је преминуо. Његово тело пренесено је новембра исте године (1882) у Београд и ту је сахрањено на Марковом гробљу.
Своје презиме заменио је 1847. презименом Даничић (по јунаку из народне песме), којим се потписао на првом свом научно-полемичком раду Рат за српски језик и правопис, и при том презимену је после стално остао. Разлог је био једноставан; само да се избегне државна цензура те књиге. Касније је нашао да ново презиме има и те како смисла, јер је говорило “о сину Вукових “Даница” (календара). Тада је имао само 22 године, и са тим радом се уз ново презиме истакао у свету културе. Током живота живео је усамљено, није се никад женио, а домаћинство му је водила мајка.
Даничић је један од највећих радника на подручју испитивања српског језика.
Његов први рад објављен је 1845. (у Подунавци) у заштиту Вука. Научно обарање теорије Вукових противника, Даничић је изнео у расправи Рат за српски језик и правопис (1847), којом је допринео брзој победи Вукових идеја. Затим је дао Малу српску граматику (1850), у којој је српски књижевни језик први пут научно окарактерисан. Касније (од 1863) то је мало дело излазило у више издања (1—7), под називом Облици српског језика.
Дела Даничића, у којима је обрађивао различите стране српског језика, јесу: Српска синтакса (1858) само са одељком о падежима са и без предлога, заснована на тадашњој локалистичкој теорији о падежима, Основе (1876), класификација, сасвим механичка, наставака за образовање речи, Коријени (1877), без велике теоријске вриједности, Историја облика (1874, најзад славне акценатске студије, које су образовале основу проучавања словенског акцента.
Превео је Стари завет (Вук је превео Нови) и редиговао Вуков превод Новога завета без већих измена.
У свом започетом делу Рјечник хрватскога или српскога језика, Даничић је предложио реформу латиничног писма по угледу на Вукову реформу ћирилице, у којој би се диграфи дј, љ, њ, џ заменили графемама ђ, ļ, ń, ģ, и тиме постигла пуна компатибилност латинице са ћирилицом, и избегле недоумице у којима графеме из диграфа стоје једна до друге, али се посматрају одвојено (нпр. наџивети, ињекција, подједнако итд.).
Од Даничићевих графема, у ширу употребу је једино ушла графема Ђ ђ, уместо дотадашњег дј.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ