Милош Тенковић је био српски сликар и један је од зачетника реализма у српском сликарству.
Рођен је у Београду 8. април 1849. Прве сликарске потезе учио је код београдских сликара Стеве Тодоровића и Јована Дерока. Огласио се први пут у јавности 1868. године у “Српским новинама” када је желео да изда литографисану књигу “Марко Краљевић и Муса Кесеџија”.
Био је један од најталентованијих ученика српске Државне књигопечатње, а у њеној каменорезници је учио литографисање.
Сликарство је потом студирао у Бечу (1869) и Минхену од 1870 – 1877. године. Становао је заједно у Бечу са колегом Ђорђем Миловановићем, а затим је у Минхену поред њих двојице студирао и Ђорђе Крстић. Био је ван Србије у периоду 1869-1877. године. Током студија у Баварској учио је извесно време сликање приватно у атељеу код Едмунда Харбургера.
По повратку у Београд до смрти 1890. године, био је гимназијски професор. Приредио је у пролеће – марта 1881. године у београдској “Касини”, изложбу својих радова. Била је то трећа до тад београдска јавна сликарска изложба. Министарство просвете Србије је тек јула 1887. године донело решење да као живописац испуњава услове за учитеља цртања у средњим школама. Дотле је седам година узалуд молио да му се дозволи рад у просвети.
Радио је портрете, мртву природу и пејзаже. Аутор је многих студија и акварела као следбеник минхенске школе реализма у сликарству.
У његовим сликама светлост има посебно важну улогу. Ова светлост није сликана у природи, већ је реконструисана у атељеу.
Његова најзначајнија дела се чувају у Народном музеју у Београду. Истичу се: „Продавачица цвећа“ (1877), „Мајолика“, „Аутопортрет“, „Пејзаж са кравама“ (1880).
Нарушеног здравља и оптерећен менталним проблемима преминуо је 1891. године у Београду.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ