Веселин Чајкановић je био српски класични филолог, историчар религије и члан Српске краљевске академије.
Рођен је 9. априла 1881. године у Београду, одакле је по окончању студија класичних језика на Великој школи 1903. отишао да се усавршава у Немачкој, у Лајпцигу и Минхену, где је докторирао 1907.
На Филозофском факултету у Београду руководио је катедром за класичну филологију. На Богословском факултету предавао је Упоредну историју религија. У више наврата био је декан Филозофског факултета.
Руководио је Задужбином Николе Чупића, Друштвом Св. Саве, био је управник Српске књижевне задруге.
Као резервни официр учествовао је у балканским ратовима и у Првом светском рату. У Бизерти је основао Штампарију српских инвалида и часопис “Напредак”.
Издавао је и часопис „Напред”, с недељним књижевним додатком „Из старих ризница“ (1917−1918). Такође је покренуо и Библиотеку листа „Напред” у којој је од 1915–1918. године изашло двадесет пет књижица различите садржине, међу њима и неколико репортажа о животу наших избеглица и војника у Африци. На Крфу је обављао функцију секретара за страну кореспонденцију у Дунавској дивизији (1916) и постао уредник „Српских новина“, које су имале додатак „Забавник“, у коме су током 1918. објављивани различити књижевни састави, али и научне студије. У Српским новинама је објавио неке од својих етнолошких радова („Из српског фолклора”, „Из српске религије и митологије”) и мемоарске записе („Успомене из Бизерте”), где је оставио детаље о животу српске емиграције, између осталог и топло гостопримство којим су Срби дочекани у Бизерти. Пратио је и рад војничких позоришта. Једно време је био на Солунском фронту, па је поново враћен на Крф где је дочекао крај рата. По завршетку рата, ради студија је са Крфа је боравио у Паризу, па Лондону, са задатком да ради на српској пропаганди, а истовремено је тамошњим библиотекама је наставио рад на предратним истраживањима.
Преводио је Плутарха, Тацита, Вергилија, Светонија, Ливија, Плаута. Посебно су значајна његова истраживања старе српске религије и митологије.
Одликован је низом признања, између осталих и Легијом части. Значајнија дела “Вергилије и његови савременици”, “О српском врховном богу”, “Мит и религија у Срба”, “Речник српских народних веровања о биљкама”, “Стара српска религија и митологија”.
Премиуо је у Београду 1946. године.
Његова “Сабрана дела из српске религије и митологије” објављена су тек 1994.