Панчевачко српско црквено певачко друштво основано је 10. априла1838. године при Успенском храму од стране грађана. Друштво као такво је престајало са активностима услед ратних стања и због политичке неподобности, али није престајало да постоји, те важи за најстарије друштво овог типа у држави и региону. Многи знаменити и познати људи били су, а и данас су, чланови овог друштва. Друштво је познато још и по томе што је прво увело четвороглас у црквено појање.
Музички живот у пограничном Панчеву од зачетка до данас је везан за Светоуспенски храм. Почетком двадесетих година 19. века млади су се при цркви обучавали црквеном појању. Један од најспособнијих појаца, Павле Радивојевић, послат је у Русију, да унапреди своја знања, одакле је поред умећа и ентузијазма, донео и прве ноте за мешовити хор. ПСЦПД је постало центар културног живота целе Војводине. По узору на ПСЦПД оснивају се певачка друштва и у многим другим српским местима: у Пешти 1839, у Темишвару и Араду 1840, у гимназији у Новом Саду 1841, а потом и у другим градовима Јегри, Сегедину, Великом Бечкереку / Зрењанину. У Котору се 1839. оснива Српско пјевачко друштво „Јединство“, а Београдско певачко друштво 1853.
Велики искорак ка развијању музичке културе и образовања код нас направљен је оснивањем музичке школе у оквиру Певачког друштва 1839. Поред певања у школи се учило и свирање на флаути и виолини. Када је Николи Ђурковићу, 1842. поверено да води друштво, он је рад проширио и на позориште. Резултат сарадње проте Васе Живковића, Ђурковића и трговца Васе Тамбурића је веома богат концертни и позоришни живот. Временом је позориште напредовало и израсло у веома квалитетно, са одличним костимима и сценографијом. Корнелије Станковић је своја клавирска и камерна дела и премијерно изводио управо ту. Панчевачко певачко друштво је за студије у Бечу стипендирало Драгомира Крањчевића, познатог српског виолинисту тог доба. Крањчевић је потом био концертмајстор Пештанске опере. Друштво је имало и свој оркестар који је учетвовао у позоришним комадима с музиком и изводио и популарне увертире из италијанских опера.
Деловање друштва је умногоме зависило од политичких прилика које су им понекад смањивале делокруг рада. За свог покровитеља Друштво је изабрало Св. Јована Дамаскина, првог писца октоиха. У наредним годинама, од 1863. до 1874., у друштву се смењују диригенти Даворин Јенко, Славољуб Лжичар, Јосиф Це, Вацлав Хорејшек. Премијерно је изведена, Литургија Корнелија Станковића, који је посветио Панчевачком певачком друштву своју другу Литургију. Друштво је обновило и утврдило своју педагошку мисију: Отворило је Велику певачку школу, Малу певачку школу и Велику женску певачку школу, оформило је богату нототеку, основало је Заједницу певачких друштава и формирало фонд из кога су се давале „редовне месечне потпоре“ талентованим студентима. Међу овим студентима су имена као што су Михајло Пупин, Јован Јовановић Змај, Јоаким Вујић, Ђура Јакшић, а један од првих стипендиста био је и Мита Топаловић, који је добио стипендију за музичке студије у Бечу.[6]
Стипендиста Певачког друштва, Мита Топаловић, вратио се у Панчево и 1874. ступио на дужност хоровође. Овај свестрани музичар, композитор, диригент и педагог деловао је у Друштву више од три деценије. Издао је збирку песама за децу 1876. чиме је поставио темељ за развитак огранка певачке уметности веома важне и корисне у васпитавању подмладка. У том периоду такође је прерадио и дао у штампу „Литургију Св Јована Златоустог“, Корнелија Станковића, за мушки хор. Први Духовни Концерт у славу хиљадугодишњице св. Кирила и Методија Мита Топаловић је приредио 1885. чиме је отворио ново поље у певању црквених песама. Овакви концерти су уживали велику популарност, те су се одомаћили поред Београда и Карловаца и у другим местима. Друштво је тада бројало преко 150 чланова. Прва духовна концертна служба у цркви на Велики Петак изведена је 1887. , што је прешло у традицију друштва. Чланови Друштва су формирали 1898. салонски оркестар. Изводили су популарна дела класичне музике. Оркестар је деловао две године, а онда је престао са радом јер су неки чланови напустили Панчево. Мита Топаловић, од 1885 до 1910. године, приређује 24 духовна концерта. Ти концерти су били од великог значаја за развитак црквене вокалне музике у српском народу. Концерти су привукли и младе музичаре, Мокрањца, Биничког, Толингера, Крањчевића и друге да компонују црквено – духовна дела, а певачка друштва да приређују такве концерте. Топаловић је на својим духовним концертима поред Мокрањца и Биничког, изводио углавном дела руских композитора.
Одласком Мите Топаловића са животне сцене завршила се једна плодна епоха певачког друштва. Мањи део композиција Топаловића сачувало је Певачко друштво, док је остатак загубила његова породица. Први светски рат донео је многе недаће Певачком друштву. Ухапшени су Председник и многи чланови певачког друштва. Архива је заплењена. Друштву је забрањен рад. Било им је дозвољено само да певају на литургијама. Друштво до 1919. води Туна Освалд, а потом Душан Дамаскин Давидовић, Радивој Ст. Петровић и Станислав Воларевић.
После Првог светског рата Друштво опет стаје на ноге. ПСЦПД постаје члан Јужнословенског певачког савеза. Стипендијом подржава младог Јована Бандура који студира у Бечу и Прагу. Када се вратио у Панчево 1926. Друштво је добило новог диригента. Од 1931. диригенти Радивој Ст. Петровић и Јосиф Николић Вучковић се смењују. Обновљена је певачка школа и нотна библиотека. Друштво организује своју прву турнеју по Шумадији 1935. Са Костом Таназевићем и Миланом Бајшанским организује се 1936. Национална турнеја Друштва по Јужној Србији. Следеће године диригент је постао Антон Север.
Уочи стогодишњице друштва Краљ Петар Други примио се Свог Високог Покровитељства над Панчевачким српским црквеним певачким друштвом и Друштво одликовао похвалницом за рад и народно просвећење. Поводом јубилеја 1938., издата је обимна монографија коју је написао дугогодишњи члан Друштва др. Миховил Томандл, „Споменица Панчевачког српског црквеног певачког друштва 1838-1938“. Краљ Петар Други подарио је Друштву заставу са грбом. На прослави стогодишњице друштва дириговао је Јован Бандур.
Убрзо после тога дошао је Други светски рат. По трећи пут Друштву је из политичких разлога забрањен рад. Певаче су на окупу одржали диригенти, Васа Живковић, Лазар Бута, Сретен Давинић, Драгољуб Болманац, Слободан Захаријевић, Богдан Цвејић. Највећа заслуга за очување традиције ипак припада академику Димитрију Стефановићу, Панчевцу, који је својом преданошћу и упорношћу водио друштво кроз овај тежак период. Сачувао је Хор у коме су певали стари, предратни певачи. Понекад га је на литургијама као диригент замењивао Богдан Ћурчин. Уз помоћ Студијског хора музиколошког института проф. Димитрије је сачувао традицију певања дванаест композиција на Велики петак, коју је установио Мита Топаловић још крајем 19. века.
Снимљена су и објављена четири аудио издања. Друштво редовно пева на Богослужењима у Светоуспенском храму, организује пробе и пријем нових чланова и учествује на најзначајнијим културним манифестацијама како у свом граду, тако и у целој нашој земљи. Друштво је добило Награду града Панчева за допринос култури и уметности за 2005. годину. Такође је освојило Прву награду и златну плакету, као и награду публике, на „Такмичењу Војвођанских хорова у Руми 2007“ и Посебну похвалу у категорији камерних хорова на такмичењу „Хорови међу фрескама” 2007. и 2008. године, у Београду.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ