Напад на путнички воз у Грделичкој клисури је изведен 12. априла 1999. године (другог дана православног Васкрса), када је авион НАТО пакта испалио две ракете и погодио путнички воз који је прелазио преко железничког моста на Јужној Морави у Грделичкој клисури. У експлозији и пламену од ових погодака изгинуло је и повређено много путника. Тачан број погинулих и рањених до данас није са сигурношћу утврђен. Пронађено је девет лешева и још четири дела људског тела, а многи се воде као нестали.
Бомбардовање се десило током НАТО агресије на СРЈ. Агресија је на свом почетку била усмерена на војне циљеве, али се средином априла тежиште напада проширило и на стратешке и економске циљеве као што су саобраћајнице и нарочито мостови.
Према изјавама двојице машиновођа, Бобана Костића и Горана Микића из Ниша, воз је из нишке станице 12. априла 1999. године кренуо са 15 минута закашњења, а у то ратно време, нико није проверавао колико је путника у вагонима међународног воза који је саобраћао до Ристовца. Из НАТО авиона су испаљена четири пројектила. Два су погодила воз, а два су пала на друмски мост у близини. Од првог пројектила, испаљеног тачно у 11.39 часова, локомотива и први вагон су се одвојили од остатка композиције, а други пројектил спржио је трећи вагон, док је четврти остао залепљен за шине.
Бомбардовање се десило око 11.40 по локалном времену. Ракета АГМ-130 испаљена са НАТО Ф-15Е погодила је мост у тренутку када је путнички воз прелазио преко моста на линији Београд – Ристовац. Ракета је погодила воз и уништила трећи и четврти вагон, док мост није уништен.
Према генералу Веслију Кларку, који је био главнокомандујући НАТО снага у то време, воз је ишао превише брзо, а бомба била превише близу циља да би могла да се откаже. Навео је да је прва ракета испаљена са велике удаљености од циља због чега пилот није био у могућности да визуелно препозна воз. Схватајући да је воз погођен али верујући да може још увек да заврши мисију испаљивањем на мост са кога је прошао воз, пилот је у још једном пролазу испалио другу ракету. И ова ракета је погодила воз. Кларк је описао други погодак као „неопрезан инцидент“ у коме се воз „кретао у подручју циља, скривајући се у диму првог поготка”, наглашавајући да је пилот наводно имао мање од секунде да реагује. НАТО је у циљу оправдавања свог напада на путнички воз, у којем су живе изгореле или масакриране цивилне жртве, приказао видео-снимак начињен камером на авиону.
Пронађено је девет лешева и још четири дела људског тела, а многи се воде као нестали. Према изјави кондуктера после несреће, у возу је број путника био већи од 50, а међу идентификованим погинулима је било и деце и трудница.
На дан бомбардовања, касно после подне, из лесковачке болнице је јављено да је примљено 16 теже и лакше рањених путника, иако није свима помоћ указана у Лесковцу. Тачан број настрадалих путника никада није утврђен.
Међу погинулима су били тек венчани Ана Бјелетић и Иван Марковић, истраживачи у области хемије.
Амерички Секретар одбране Џон Хамр, изјавио је у Конгресу САД неколико месеци касније да „ми никада нисмо желели да уништимо воз или да убијемо оне који су били у њему. Ми смо хтели да уништимо мост и жалимо овај инцидент.
Немачки „Франкфуртер Рундшау“ показао је даљу контроверзност овог напада у јануару 2000. године, изјавивши да је објављени видео-клип убрзан три пута у односу на своју реалну брзину, стварајући тако погрешан утисак брзине воза. Пентагон и НАТО су изјавили да је ова грешка била резултат убрзавања у сврху борбене процене штете, али да снимак није успорен за конференцију за новинаре. Касније испитивање Франкфуртер Рундшауа показало је да је клип убрзан 4,7 пута.
Питања легалности
Међународни Трибунал за бившу Југославију успоставио је у мају 1999. године комитет са циљем одређивања да ли је било прекршаја међународног закона током НАТО бомбардовања. У финалном извештају Карла дел Понте заузела је становиште да напад јесте био сразмеран.
– Мишљење комитета је да је мост био легитиман војни циљ. Путнички воз није био намерно циљан. Особа која је контролисала бомбе, пилот или официр система наоружања, циљао је мост, и услед веома кратког времена, није успео да препозна долазак воза док је прва бомба била у лету. Воз је био на мосту када је мост нациљан други пут и дужина моста је око 50 метара… Мишљење комитета да информација у односу на напад са првом бомбом не даје довољно велику основу да би се започела истрага.
Историја цивилизације је увек била историја насиља, а овакви случајеви то показују. Иза демократије, људских права и религије увек су се крили највећи злочини и најогољенија употреба силе. Због тога треба бити опрезан и не давати повода за трагедију, јер после је за све касно.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ