Jован Хаџић је био српски књижевник и угледни правник.
Рођен је у Сомбору на Малу Госпојину 1799. године и потиче из најбогатијег слоја српског грађанства у Угарској. Oтац Никола био је богати сомборски трговац, а како је остао рано без родитеља, узео га је 1812. године под своје ујак, бачки владика Гедеон Петровић. Основну школу завршава на српском језику и након тога уписује једногодишњу немачку школу у Сремским Карловцима. Гимназију завршава са одличним успехом и тада почиње његово интересовање за правопис и поезију.
У Пешти уписује филозофију, али након три године студирања он одустаје и започиње студије права. Још током студирања филозофије интересовао се за антику и старогрчки језик, а на правном факултету се истакао као један од најбољих студената римског права. Ова чињеница умногоме објашњава упливе изворног римског права у Србијански грађански законик. У то време Хаџић почиње и са писањем поезије под псеудонимом Милош Светић. Године 1822. наставља своје школовање у Бечу где се упознаје са аустријским правом. Студије завршава 1824. године. Звање доктора свих права стиче 1826. године, настањује се у Новом Саду где је 1834. године постављен за варошког сенатора. Оженио се 1829. године у Новом Саду са Маријом Десанчић.
У Србију стиже 1837. године, где је као један од водећих правника био је истакнута личност јавног живота, учесник у политичким борбама и противник кнеза Милоша. Остаје у Кнежевини Српској до 1846. године, где је састављао предлоге закона на основу Устава Кнежевине Србије 1838. године. Његово дело је српски Грађански законик. Радио је на устројству Врховног суда кнежевине Србије, али није стигао да заврши Законик о судском поступку. Допринео је побољшању положаја државних и судских чиновника.
У Новом Саду га 1847. године бирају за посланика за Угарски сабор у Пожуну. Двапут је позиван 1848. године за министарског саветника у Министарству правде у Пешти. Након револуције, морао се примити организације судства у Српском Војводству. После подношења оставке 1850. године, постаје председник Обласног суда у Новом Саду до 1854. године, када је пензионисан.
Био је 19 година бесплатни управитељ и до смрти патрон Велике српске гимназије у Новом Саду. Помогао је тада даровитом гимназијалцу Светозару Милетићу да добије од епископа Јосифа Рајачића стипендију од 100 форинти.
Био је значајна личност и у културном животу: оснивач је и 1826. године први председник Матице српске, уредник Летописа и у почетку сарадник Вука Караџића. Међутим, средином 30-их долази у сукоб са њим око схватања књижевног језика. Хаџић се сматра за највећег противника Караџићевог, који је међутим 1866. године дозволио да се у Великој српској гимназији у Новом Саду, у којој је био управитељ, предаје по Вуковом и Даничићевом правопису, а старословенски по Миклошичу.
Хаџићев књижевни и научни рад је обиман. Осим правом, бавио се и поезијом, превођењем, историјом, филологијом. Јован Хаџић је био ученик Л. Мушицког и његов настављач, а бавио се и преводилачком делатношћу. Преводио је дела античке и модерне класичне традиције: Хомера, Вергилија, Хорација, Шилера, Гетеа и многих других. Превео је делове из Илијаде у десетерцу, а Хорацијеву “Песничку уметност” превео је у два метра, напоредо, у метру оригинала и у епском десетерцу.
Јован Хаџић је био један од најистакнутијих противника Вукове реформе језика, а његов сукоб са Вуком Караџићем се коначно завршио интервенцијом Ђуре Даничића (1825—1882), који је у свом делу Рат за српски језик и правопис дао аргументе против писања старом азбуком и правописом, али исто тако је истакао и Хаџићеву нестручност у филологији рекавши да он није кадар да говори о том питању. Ово Даничићево дело било је од пресудне важности за пораз Јована Хаџића. Иако су он и његови следбеници поражени, одбојност према Вуковој реформи је и даље постојала, па су тако Вукови противници у писању и даље користили старо писмо и правопис, али младо поколење српских интелектуалаца било је на Вуковој страни.
Јован Хаџић је умро априла 1869. године и сахрањен у Новом Саду, у порти Светојованског храма, где му је удовица подигла споменик.
ФОТО – НОВАК РАДОНИЋ/ГАЛЕРИЈА МАТИЦЕ СРПСКЕ