Милена Дравић била је српска глумица, често називана највећом југословенском филмском дивом. Глумила је у преко 100 филмских остварења, заједно са највећим домаћим и холивудским глумцима, а упоредо је играла и у позоришту, где је остварила око 70 улога.
Милена је рођена 5. октобра 1940. у Београду, на Дорћолу, преко пута цркве Светог Александра Невског. Похађала је основну школу Јанко Веселиновић у Душановој улици, а потом уписала Прву мушку гимназију. Њена тетка, очева сестра, препознала је у Дравићевој таленат за рецитовање и сцену, те је замолила једну своју пријатељицу да процени да ли је у праву. Ова се сложила са тетком, и Милениним родитељима предложила да је упишу на балет, што су ови одмах и урадили. Милена има чак и мало манекенског искуства, будући да је на Коларчевом универзитету учествовала на модној ревији и носила ђубретарац.
Дравићева је на филм дошла случајно, када је 1958. први пут напустила Београд, и отишла код тетке у Сарајево. Запазио је словеначки редитељ Франтишек Чап и дао јој улогу у свом филму Врата остају отворена. Снимала је цело лето, а продуцент је била кућа Босна филм. Милена потом снима Дилижансу снова, Заједнички стан, Боље је умети, Узаврели град и Лето је криво за све. Уписује Факултет драмских уметности и почиње рад на филму Прекобројна, у режији Бранка Бауера. Ту је играла девојку са села која са момком креће на радну акцију.
Њени следећи пројекти били су ратни филм Козара, Лито виловито – комедија о туристичкој сезони у једном далматинском градићу, и политички неподобан Човек није тица, са Евом Рас, добитник Сребрне арене на фестивалу у Пули. Године 1967. игра Хасанагиницу у успешној екранизацији народне баладе. Исте године добија малу награду Златна ружа на Филмском фестивалу у Венецији за улогу у филму Јутро са Љубишом Самарџићем. Двоје младих глумаца су тада изабрани и за филмски пар године. За потребе филма Крос контри из 1969. године, редитеља Пурише Ђорђевића, морала је да тренира трчање са личним тренером. После годину дана напорног вежбања, камерман је на снимању молио да спорије трчи, јер није могао да је стигне иако се возио у шевролету. Крајем деценије глумила је у филму Заседа, још једном изданку „црног таласа“, али и у најскупљем филму у целој источној Европи (без Русије). Реч је о ратној драми Битка на Неретви, која је те година била у трци за Оскара за најбољи страни филм и у којој су играле велике звезде попут Јула Бринера и Орсона Велса.
Дравићева је тада била избачена са факултета, јер је на предавањима због снимања није било више од месец дана. Годинама касније, њена професорка Огњенка Милићевић је молила да се врати и предложила да јој Прекобројна буде дипломски рад, но ова није хтела. Негде у то време почела је да игра у позоришту Атеље 212.
Познате улоге одиграла је и у филмовима Мистерије организма, Посебан третман, Љубавни живот Будимира Трајковића, Рад на одређено време, Није лако са мушкарцима, Бумеранг и Зона Замфирова. Позната је још и као учитељица из серије Приче из Непричаве, Вера из Полицајца са Петловог брда, Живка из Госпође министарке, затим као Душица из ТВ-серије за децу Метла без дршке, и као Вукосава Петровић и Споменка из ТВ–комедија Позориште у кући и Луд, збуњен, нормалан. Са својим супругом и колегом Драганом Николићем је од 1972. до 1974. водила популарни шоу програм Образ уз образ.
Милена је често играла самохране мајке, сељанке, жене из радничке класе, заводнице и јунакиње ратних епопеја, била је и пионир и ексцентрична бунтовница из филмова црног таласа и трагична хероина, а великим делом на успеху у каријери дугује и романтичним комедијама у којима је глумила уз Љубишу Самарџића.
Дравићева је добитница великог броја домаћих и иностраних награда и признања, од којих су најзначајнији Добричин прстен, Награда Жанка Стокић, Награда за најбољу споредну глумицу на Канском филмском фестивалу, специјална награда Златна ружа на Филмском фестивалу у Венецији, седам Пулских арена, три Статуете Ћуран и један Златни ћуран на Данима комедије, Статуета Јоаким Вујић, Награда Павле Вуисић, Нушићева награда и друге.
На снимању филма Како су се волеле две будале упознала је Драгана Николића и са њим почела љубавну везу. У једној од пауза између снимања 31. децембра 1971. отишли су у Општину Врачар и венчали се. Кума им је била Сека Саблић, а венчање је прошло без медија и остала им је забележена само једна фотографија. Николић, који је три године млађи од ње, постао је популаран тек две године касније, са југословенском хит серијом Отписани.
Драган Николић преминуо је 11. марта 2016, у 72. години.
Крајем 2016. године објављена је монографија „Милена Дравић – више од уметности”. Друга монографија, „Милена Дравић или кључ снова” објављена је двојезично на српском и на енглеском, крајем 2018. године.
Легат Милене Дравић и Драгана Николића је отворен у Југословенској кинотеци 5. маја 2018. године, а Дравићева је том приликом кинотеку назвала својом другом кућом.
Била је специјални гост на 65. пулском фестивалу 15. јула 2018. године, где је доживела петнаестоминутне овације.
Живела је у Београду, на Врачару, у улици Ивана Ђаје. Од 2000. године борила се са раком дојке. Преминула је 14. октобра 2018, после дуге и тешке болести, у КБЦ “Бежанијска коса”. Након комеморације одржане у позоришту у коме је највише играла, Звездара театру, Милена је сахрањена 19. октобра 2018. у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, поред супруга Драгана.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ