ПРЕВОД МОРА ДА БЛИСТА КАО ДИЈАМАНТ!

Бабкен Симоњан, угледни јерменски песник, културолог, публициста и почасни конзул Републике Србије у Јерменији. 

 

 

Већ деценијема преводи са српског на јерменски. Отуда и прво питање – како и када је заволео српски језик?

„А, то је нека стара историја. Можда кажем следеће, да сам био ђак основне школе у шестом разреду и ми смо имали једну дивну учитељицу историје средњег века. Једном је та наша драга учитељица ушла у учионицу, рекла нама, ђацима, да ће нам говорити о Косовском боју. А ми нисмо знали где је Србија, шта је Косовска битка, шта је Косовски бој… Она је с великим одушевљењем причала о Цару Лазару, јунацима, Обилићима и тај час историје је остао мени у сећању. И да није било тог часа, ја вероватно не бих био овде. И не бих заволео Србију“, каже наш саговорник.

Од тада, па до данас, захваљујући њему, преведено је много добрих наслова, књига, са српског на јерменски језик. Занимало нас је ко га је посебно инспирисао…

„Ја углавном бирам кад преводим. Али највише ми се свиђа она ваша средњевековна поезија. Јефимија, деспот Стефан Лазаревић и сви остали… Мада, преводио сам и песнике 20. века, а и данас преводим такође. Године 2003. направио сам прву Антологију српске поезије 20. века, а сада радим на другом издању, јер, нажалост, многи песници нислу ушли у прво издање. Према томе ја имам намеру да направим друго допуњено издање и на томе радим. Надам се да ће следеће године, или можда за две године, друго издање бити објављено. Пре две године превео сам једну дивну песму, чувену Његошеву песму ‚Ноћ скупља вијека‘. Направио сам двојезично издање“, каже Бабкен Симоњан. Упитали смо колики је то био изазов за преводиоца?

„Ма, како није био велики изазов… Ја сам је дуго преводио јер та песма није лака за превод. Прво, она је писана у шеснаестерцу. У тој песми има пуно архаизма. Његош је имао свој посебан језик.
Могу да кажем да је то дуго трајало. Знате шта, кад нешто преводим, ја не објављам одмах. Превод мора да одлежи мало, да слегне кроз извесно време. Ја га погледам поново за два, три, четири месеца чак и видим да нешто треба дотерати, додати, да би превод блистао као дијамант. И, мислим кад би се Његош којим чудом вратио у овај живот, он би рекао да то је вероватно писано на јерменском, тако је преведено… Али то је мене коштало доста енергије“, каже наш саговорник и додаје да је у превођењу Његоша користио више књига о Његошу, због тога што преводилац не може тек тако да преведе.

„Пре свега“, истиче Симоњан, „преводилац поезије мора да буде сам песник. И сам мора да зна за проблеме версификације, односно да зна шта је поезија, и шта је версификација у поезији… Није тако лако преводити таквог великана, Његоша“, тврди Симоњан.
Када смо му поменули „Горски вијенац“, као преводилачки изазов, рекао је да је „Горски вијенац“ почео да преводи пре више од десетак година.
„Ја сам скоро четвртину превео. Међутим, знате шта! Горски вијенац тражи и енергију и време и истраживање о његовом самом делу. Према томе ја то нисам завршио, али надам се да ћу завршити јер наши читаоци делимично знају о Горском вијенцу. Ја сам један велики одломак пре више година објавио у нашим новинама, са коментарима наравно, јер не може се то објавити без коментара. У Горском вијенцу има толико интересантних мисли, Његовшевих мисли, толико има интересантних стихова да без тумачења, без коментара, вероватно читалац не може да схвати“, објашњава Бабкен Симоњан.
Наш саговорник обележава један велики и животни и професионални јубилеј…

„Ја славим 50 година свог књижевног рада. И надам се да ћу то славити једном књигом, јер без књиге нема славља. Сада припремам своју најнову збирку песама на јерменском. То ће бити књига старих објављених песама, и нових песама, песама које још нисам објавио. Недавно сам објавио једну интересантну књигу на јерменском. Зове се Конзулски записи. И то је књига у жанру дневника, која говори о мојој конзулској делатности, као почасног конзула. И обухвата 15 година мог рада као почасног конзула. Од тренутка кад сам именован за почасног конзула, све сам бележио, све!Записивао све сусрете, састанке са дипломатским лицима, са председницима, и са јерменским председником, са српским председницима и са свештенством, са људима из културе, из историје. И све сам ставио у корице ове књиге јер у овој књизи није само моја конзулска делатност. У овој књизи је време у коме сам живео, а то су ратови, дешавања, разне промене у свету, геополитичке промене, преговарања, дискусије… Ја сам покушао да на књижевни начин, на литераран начин, представим оно што сам видео, доживео. У овој књизи није само публицистика, она није само у жанру дневника. У овој књизи има и културе. Има и поезије, има и етнографије, има и билатералних односа… Свашта има у овој књизи. То је на неки начин сплет разних области културе“, објашњава Бабкен Симоњан, угледни јерменски песник, културолог, публициста и почасни конзул Републике Србије у Јерменији.

Остатак разговора са Бабкеном Симоњаном погледајте на нашем YouTube каналу…