Народна библиотека Србије основана је 28. фебруара 1832. године у књижари Глигорија Возаревића, првог српског издавача и књижара. Међу првим књигама које су дошле у библиотеку били су поклони Возаревића и тадашњих српских културних посленика.
Димитрије Давидовић послао је писмо Кнезу Милошу о уређењу библиотеке, а Кнез Милош је наредио да се по један примерак од сваке штампане књиге уступи библиотеци. Тако је установљена институција обавезног примерка.
Успон у раду Народне библиотеке настао је 1853. године, када је указом Кнеза Александра уведено звање државног библиотекара у рангу професора Велике школе. Први српски професионални библиотекар био је Филип Николић, који је израдио главни каталог, азбучни, и систематски каталог.
У првом светском рату библиотека је остала без својих просторија, па је за њене потребе откупљена фабрика картонаже Милана Вапе на Косанчићевом венцу, која почиње с радом 1922. године.
Зграда библиотеке на Косанчићевом венцу погођена је 6. априла 1941. године приликом немачког бомбардовања Београда. Велики део књижног фонда је тада уништен, око 500.000 свезака, као и збирка од 1424 ћилична рукописа и повеља од 12. до 17. века, картографска и графичка збирка, као и часописи, новине, и значајна и недовољно проучена збирка турских докумената о Србији, инкунабуле и старе штампане књиге, целокупна преписка значајних личности из културе и политичке историје Србије и Југославије.
У априлу 1946. године библиотека добија зграду некадашњег хотела Српска Круна на крају Кнез Михаилове улице, у чијој се згради данас налази Библиотека града Београда.
После Другог светског рата, фонд Народне библиотеке је значајно допуњен поклонима и легатима. Дародавници су били Милан Ракић, Милош Црњански, Десанка Максимовић, Тихомир Ђорђевић, Љубица и Даница Јанковић, Љубомир Мицић, Љубица Цуца Сокић и други.
Нова наменска зграда Народне библиотеке на Врачару свечано је отворена 6. априла 1973. године. Зграду је пројектовао архитекта Иво Куртовић и убраја се у споменике културе.
ФОТО – СКРИНШОТ