Све до 1. јануара 1919. године, у Србији и Црној Гори, Божић је падао 25. децембра, а новогодишња ноћ 31. децембра, како по црквеном календару, тако и по државном.
Уједињењем у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, држава Србија је прешла на Грегоријански клендар а црква не, и од тог времена постоји тај раскорак датума у црквеном и званичном календару код нас.
Већ 1923. год. на Васељенском сабору у Цариграду, једина тачка дневног реда, била је реформа Јулијанског календара. У делегацији СПЦ, били су митрополит Гаврило Дожић и научник Милутин Миланковић. Миланковић је у име СПЦ дао следећи предлог реформе календара : да се „прескочи“ 13 дана и нови календар синхронизује са Грегоријанским, јер је он био тачан у том тренутку; утврђује се ново правило о интеркалацији (уметању) дана и добијању преступних година. Преступне су оне које су дељиве са четри без остатка, с тим што код секуларних година (оних које означавају векове), преступне ће бити само оне код којих број векова подељен са девет, даје остатак или два или шест. Тако би овај календар и Грегоријански били тачни до 4100. године. После тога би Грегоријански имао грешку од једног дана. Миланковићев предлог је усвојен 30. маја 1923. године. Цариградска црква је реформу извршила одмах, после су то учиниле и Грчка, Румунска и Бугарска аутокефална црква, а СПЦ није ни до данас.
Један од разлога је и чекање на Руску патријаршију која због бољшевичке револуције није могла да учествује на сабору. Последице свега су данас видљиве у дисхармонији црквених празника са државним календаром (Грегоријански), највише око Божића јер велика већина прославља Нову годину у време поста и мамурна дочекује Божић.