Милован Глишић рођен је 1847. године у селу Градац код Ваљева.
У његовом селу није било школе, али су га родитељи научили да пише. па је у Ваљеву одмах примљен у други разред основне школе. Завршио је у Београду нижу гимназију. Потом је започео да учи технику и филозофију на Великој школи. Кад је прекинуо школовање, постављен је за коректора Државне штампарије. Глишић је учио руски, француски и немачки. Био је у два маха уредник званичних „Српских новина“, дуго време драматург Народног позоришта и крајем живота помоћник управника Народне библиотеке.
Глишић је свој књижевни рад започео преводима у сатиричним листовима, а потом прешао на оригиналну приповетку. Његов рад обухвата два позоришна комада, „Два цванцика“ и „Подвала“, и две збирке приповедака. У збиркама су, поред осталих, његове популарне хумористичне и сатиричне приче: „Глава шећера”, „Рога”, „Ни око шта“, „Шило за огњило“, „Шетња после смрти“, „Злослутни број“, „Редак звер”; гатка „После деведесет година“ и лирска скица „Прва бразда”. Глишић је осамдесетих година 19. века био главни и најбољи преводилац са руског и француског. Савестан и талентован преводилац, а уз то одличан зналац народног језика, он је највише учинио за упознавање српске публике са великим руским писцима и знатно утицао својим преводима на развој књижевног језика и стила. Најбољи су му и најважнији преводи са руског: „Мртве душе“ и „Тарас Буљба“ од Гогоља, „Крајцерова соната“ и „Рат и мир“ од Толстоја, „Обломов“ од Гончарова… Са француског је преводио Балзака („Шагринска кожа“), Меримеа („Коломба”), Жила Верна и друге. За позориште је превео преко тридесет комада из руске, француске и немачке књижевности.
По његовој приповеци „После деведест година“ снимљен је филм Лептирица 1973. године, а Сава Савановић је постао један од најпознатијих вампира.
Глишић је оснивач реалистичке сеоске приповетке са социјалним и политичким смером. У доба када је Светозар Марковић проповедао „нову науку“ и када се у јавном животу дигла повика на непросвећено и несавесно чиновништво и на зеленаше и „каишаре“, који су угњетавали и пљачкали народ, Глишић ствара сеоску приповетку у духу напредних идеја, устајући у одбрану села и сељака од варошких зеленаша, као Вуле Пупавац, од сеоских каишара, као газда Рака, од полицијских писара и среских капетана. У приповеци „Ни око шта“ дао је тип новог човека у личности учитеља Груице, истина у оквиру једне комичне анегдоте, али са очигледном намером да представи сукоб нове и старе генерације. Под утицајем руских писаца и свога сеоског порекла, он воли село и сеоски патријархални морал, а мрзи чаршију. Глишић је трезвено и реално говорио о селу, не идеалишући и не улепшавајући га. Вредност његових приповедака је у ведром хумору и сатири, у једноставном стилу и чистом и лепом језику.
Умро је у Дубровнику 1. фебруара 1908. где је био ради лечења. Сахрањен је у православном делу гробља Бониново у Дубровнику.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ