Велики српски песник Алекса Шантић рођен је у Мостару 1868. године. Одрастао је у трговачкој породици и завршио трговачку школу у Трсту и Љубљани, па је у прво време прилично повучен, водио књиге у очевој трговини и читао листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.
Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић, Јован Јовановић Змај и Хајнрих Хајне. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.
Године 1887, постао је сарадник „Голуба“, затим „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора Просвете. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника.
Купио је 1910. вилу у Борцима код Коњица, где је живео 1913. године када су га аустроугарске власти протерале из Мостара.
Књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост.
Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем – као, на пример, у песми „О, класје моје“ из 1910. године:
Сву муку твоју, напор црна роба
појешће силни при гозби и пиру,
а теби само, ко псу у синџиру,
бациће мрве… О, срам и грдоба!
Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“.
Шантић је доста писао и љубавну поезију, али она је код њега углавном сетна и одише чежњом. Таква је, на пример и песма Једна суза:
И кобна мисо морит ме стаде:
што моја ниси и што смирај дана
не носи мени звијезде, но јаде?
Вај, вјетар хуји… а ја мислим на те,
И све те гледам кроз сузу што лије,
Гдје береш слатке, распукле гранате.
Током живота је објавио велики број песама, а најпознатије су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразнично вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на Шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908), „Ми знамо судбу“ (1907), „Бока“ (1906), „Под крстом“ (1906), „Ковач“ (1905).
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије почетком 1914. године.
Умро је од туберколозе у Мостару 2. фебруара 1924. године.
Његове песме су извођене од стране разних аутора и у поп култури последњих деценија нашег региона, уз различите и занимљиве аранжмане.
“Велики Боже Истине и Правде,
Који ме диже из гнуснога кала,
У крви огањ, у руци мач даде,
И рече: “Пркоси вихорима зала!”
Боже, који си у простор бескрајни
Дао ми свијет, који не зна нико,
У душу моју унио луч сјајни
И на болове ме и страдања свик’о…
Дај ми у срцу кап Твоје милости
И стишај буру подивљале ћуди:
Да могу праштат гоњења и злости,
И цио свијет пригрлит’ на груди…”
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ