Напустио нас је u 101. години Сава Гроздановић, такорећи вршњак наше одбојке и један од њених симбола код нас и у Грчкој.
Рођен је у Јелашници код Ниша 23. новембра 1925, годину и по пошто је тај спорт први пут показан код нас. Одрастао је у свештеничкој породици и вероватно је такво васпитање од малих ногу створило од њега милосрдног човека. Целог живота је помагао и ближњем свом и даљњем.
Најпре као одбојкашки тренер педагошким радом с онима, које је учио да играју одбојку, а уз које је и сам учио. Било је тада мало кадрова, па је свако ко је хтео да подметне себе за опште добро био добродошао. Тада је тражена само добра воља да се развија спорт, тако да није било необично да један исти човек ради у више клубова и има различита задужења. Сава је, на пример, био и председник Збора одбојкашких судија почетком педесетих година. Десетак година касније, на конкурсу, изабран је за првог професионалног (плаћеног, како се тада говорило) тренера Одбојкашког савеза Југославије.
У тај спорт је ушао случајно – његовим другарима је фалио један играч да саставе екипу. И момак, који је играо фудбал, напречац се заљубио у одбојку. Било је то 1947. у Београду, у који се његова породица доселила после рата, а већ наредне године се отиснуо у тренерске воде. Када су његови играчи из Радничког прешли у Железничар и он је кренуо с њима – били су не само тим, него и друштво.
Тренерска каријера му је за Риплијево „Веровали или не”. Био је тренер рођеном брату Лазару, касније дугогодишњем селектору југословенске репрезентације, и сопственој жени Радојки, одраслој у дому за ратну сирочад, одбојкашици загребачке Локомотиве, Партизана, Црвене звезде, Панатинаикоса и репрезентативки и трпео шалу да му је лако да буде добар тренер кад му је жена најбоља одбојкашица. Водио је Црвену звезду и Партизан, одбојкаше и одбојкашице, јуниорске и сениорске саставе, нашу и грчку репрезентацију… Један од његових играча је био и Каролос Папуљас, потом председник Грчке.
Био је тренер и свом првом тренеру Ивици Тринајстићу, који је доцније подигао одбојку у Италији.
До 1958. је истовремено тренирао све селекције Железничара, а онда је водио „само” његове сениоре и одбојкашице Црвене звезде. Са Партизановим одбојкашицама је 1960. освојио првенство. На молбу из Атине наш савез га је у лето 1961. послао да води грчку одбојку. Тамо је остао годину и по, па се вратио у Партизан за кров над главом. Грци нису могли да схвате да добро плаћено радно место код њих напушта због скромног стана у Београду.
Ипак, Железничар је био (и остао) његов клуб. Вратио му се 1964. и остварио истински подвиг – првак државе са сениорима и то без изгубљене утакмице!? Међутим, није се задржао дуго. Већ наредне године између клуба и спортског друштва железничара је избио сукоб, па је Сава (те године је добио Октобарску награду града Београда) отишао тамо где је могло нормално да се ради. Била је то Црвена звезда са чијим је одбојкашицама био шампион 1967. и 1968.
Готово све време у нашој земљи је радио са репрезентацијом. За Европско првенство 1951. у Паризу је припремао одбојкашице, али није отишао с њима на такмичење. За данашње прилике невероватан разлог: није добио пасош! А оне су се вратиле са бронзом, првом медаљом коју је освојила наша одбојка. Касније је са одбојкашима био први на Медитеранским играма 1963. у Напуљу и 1967. у Тунису и на Универзијади 1965. у Будимпешти.
Грцима је и даље требао добар одбојкашки тренер, па га је Панатинаикос, преко Бобека, који је био тренер његових фудбалера, а њега је на ту дужност 1961. предложио баш Сава, приволео да се врати у Атину. И од 1970. до 1973. и одбојкаши и одбојкашице тог клуба су били најбољи у Грчкој. Онда је своје место препустио другима, а вратио се на тренерску клупу у сезони 1979/80. када је Панатинаикос довео у финале Купа победника купова за мушкарце (пораз од Панинија из Модене 3:2).
Основао је у Атини 1981. туристичку агенцију „Голден веј” и био изузетно успешан и на новом послу. Увек је раширених руку дочекивао људе из наше земље и помагао. Није се десило да пут неку нашу екипу или такмичара одведе у Грчку, а да му Сава није притекао у помоћ (сада његов син Илија и кћерка Драгана, којима је препустио агенцију): као земљак, пословни човек или спортиста.
Иако је престао да буде тренер одбојку је, а и све остале спортове, врло пажљиво пратио, па је дуго година био дописник „Политике” и „Спорта” из Грчке. Одиграо је кључну улогу за повратак наше одбојке у међународна такмичења после санкција. Код тадашњег председника Европске одбојкаше конфедерације (ЦЕВ) Грка Мастандреаса је рекао шта је требало да наша репрезентација накнадно буде укључена у квалификације за Европско првенство 1995, чији је домаћин била баш Грчка и где је Југославија задивила освојивши бронзану медаљу. Био је то почетак узлета наше одбојке.
Одбојка, наш спорт и наша земља су остале без човека, који их је неуморно, на сваком месту, репрезентовао на најбољи начин. Сава Гроздановић је заслужио да нам буде звезда водиља.
Сава Гроздановић ће бити сахрањен у Београду, а датум и време сахране биће накнадно саопштени.
Текст – Иван Цветковић, уредник Спортске редакције „Политике“
ФОТО – ОСС