Чувени српски писац Лаза Костић рођен је 12. фебруара 1841. године у Ковиљу.
Гимназију је учио у Панчеву, Новом Саду и Будиму, а права је дипломирао у Пешти, где је и докторирао.
Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима. Двапут је затворен у Пешти: први пут због лажне дојаве да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду, на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана.
Кад је ослобођен, у знак признања, био је изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом живи у Београду и уређује „Српску независност”, али под притиском реакционарне владе морао је да напусти Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје око пет година, као уредник званичних црногорских новина и кнежев политички сарадник. Потом се вратио у Бачку и у Сомбору је провео остатак живота релативно мирно. Ту је десет година био председник Српске народне читаонице која се данас по њему назива.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ
Костић је био и први председник 1882/83. Српског новинарског друштва (данас Удружење новинара Србије).
Био је изузетно снажна и оригинална песничка личност и познат по томе што је пркосио одевањем, ставовима, критикама и поезијом због чега су га звали „Луди Лаза”. У поезију је унео нове и смеле облике и обогатио је српски књижевни језик новим изразима. Експериментатор и творац нових путева, био је зачетник српске авангардне лирике и написао је неколико песама које су највиша остварења српског романтизма. Истакао се и превођењем Вилијама Шекспира – био је полиглота и човек велике ерудиције.
Најпознатија дела су му лирске песме и баладе, поетичне трагедије “Максим Црнојевић”, “Пера Сегединац”, расправе “Критички увод у општу филозофију”, “О Јовану Јовановићу Змају, његову певању, мишљењу и писању”, “Основа лепоте у свету”.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ
Костић је био пријатељ са Лазаром Дунђерским, патријархом једне од најважнијих српских племићких породица у Аустроугарској. Био је заљубљен у Јелену Ленку Дунђерски, Лазарову млађу ћерку, која је била 29 година млађа од њега. Песника није очарала само Ленкина лепота, већ и њено образовање, занимање за уметност, познавање језика (немачки, француски, мађарски). До сусрета са Костићем већ је одбила неколико брачних понуда, а потом није хтела ни чути за друге. Софија, њена мајка, и брат Гедеон говорили да остарели и сиромашни песник растерује просце, али Ленкин отац Лазар, који је песника, свог пријатеља и кума, изузетно ценио и у то време га материјално издржавао, имао је дипломатскији став. Ни девојка није била равнодушна према Костићу, тридесет година старијем од ње, о чему сведочи и њен дневник, чији су фрагменти објављени 120 година након њене смрти.
Песник је све теже прихватао Ленкину љубав. Често се повлачио у самовање у манастиру Крушедол. Чак је и сам покушавао да Ленки нађе мужа. Иако му је Ленка узвратила љубав, Лазар Дунђерски није одобравао њихову везу и није им дозволио да се венчају. Уговорио је брак између Костића и Јулијане Паланачки. Костић је покушао да договори брак између Ленке и Николе Тесле 1885. године, али је Тесла одбио понуду.
Ленкин отац саветује песнику да се коначно ожени Јулијом Паланачки, богатом сомборском миражџиком, што је и учинио и са Јулијом 1895. одлази на брачно путовање у Венецију, где посећује цркву Санта Марија дела Салуте. Ленка је ћутала скривајући своје емоције. Те исте године, два месеца после Костићевог венчања, изненадно је умрла у Бечу, на свој 25. рођендан. Њена смрт, према мишљењу лекара узрокована тифусном грозницом, остала је под велом тајне. Многи аутори говоре да је починила самоубиство, или да је умрла од туге.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ
После њене смрти, Костић је написао песму “Санта Марија дела Салуте”, једно од његових најважнијих дела и једну од најлепших љубавних песама написаних на српском језику.
Песма је објављена 1909. године, а песник је умро годину дана касније. На основу ове љубавне приче је снимљен филм „Санта Марија дела Салуте“ који је премијерно приказан у децембру 2016. године.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ