Манастир Привина Глава се налази на западним обронцима Фрушке горе, пет километара североисточно од Шида и спада у ред најстаријих светиња не само на овој планини, већ и у добром делу Србије, јер се по предању његов настанак везује за 12. век.
Сачуване су две легенде које описују како је овај манастир добио име. По једној, кумовао му је локални властелин Приба или Прива који је на овом месту у 12. веку подигао првобитну цркву. Како крсташки походи нису мимоишли ни ове крајеве, у неком од њих протерано је или убијено и овдашње монаштво и становништво. Према легенди, када су људи почели да се враћају на своја спаљена огњишта, на капији манастира затекли су главу која је проговорила и рекла: „Ја сам Прива“.
По другој легенди, коју овдашње сестринство много више воли, необично име манастир ипак дугује деспоту Вуку Бранковићу Гргуревићу, познатијем под надимком Змај Огњени Вук. Он је, према предању, овде зидао цркву, али су мајстори покушали да га преваре и побегну са новцем. Јунак их је сустигао и казнио, а од израза „пребијена глава“ настаде име – Привина Глава.
Манастир Привина Глава посвећен је Архангелима Михаилу и Гаврилу. Највећи број историчара његов настанак везује за браћу Јована и Ђорђа Бранковића који су овде, крајем 15. века, на темељима старијег храма, подигли нову цркву недалеко од Беркасова где су имали двор.
Турски извори Привину Главу помињу средином 16. века и то под именом „Прибиглава“, а наведено је и да је у питању богат манастир са виноградима, њивама и великим земљишним поседом.
Како су у минулим временима многе војске пролазиле овим крајевима, Привина Глава је више пута пустошена и пљачкана, али је увек изнова обнављана, дограђивана и проширивана. Најстарија манастирска црква која данас постоји потиче из 18. века и подигнута је захваљујући прилозима имућних грађана. Зидана је од камена и опеке и по узору на Ново Хопово, а њена унутрашња декорација и фрескопис сматрају се једним од најранијих примера барокног црквеног сликарства на нашим просторима.
За Привину Главу везан је још један куриозитет – све до 17. века овде је чуван такозвани “Српски псалтир”, једна од најзначајнијих и најраскошнијих књига из Средњег века.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ
Реч је о црквеном молитвенику који највероватније потиче из 14. века и који, осим духовне, има и огромну материјалну вредност, јер је преко 140 страна у њему писано чистим златом. Псалтир је највероватније рађен за кнеза Лазара или његовог сина Стефана, а зна се да је био део библиотеке Ђурђа Бранковића у Смедереву одакле га је вероватно неки од деспотових потомака пренео у Привину Главу где се дуго чувао.
Књигу је у 17. веку у манастиру пронашао патријарх Пајсије који ју је повезао, укоричио и преписао. Привина глава је током Великог бечког рата 1688. опљачкана, а том приликом је неки баварски официр узео псалтир и понео га са собом. Дело је затим прелазило из једног католичког манастира у други, а од 1810. године се налази у Баварској државној библиотеци, па одатле и његово садашње име – Минхенски псалтир.
Сматра се да је ово најскупља средњовековна књига икада изнета из Србије.
Током Другог светског рата Привина Глава је опљачкана, манастирска библиотека запаљена, а монаси растерани. Ипак, избегнуто је рушење, зла коб других фрушкогорских светиња, па су се први монаси вратили у Привину Главу 1945. године.
Први радови на реконструкцији изведени су током педесетих година, али је озбиљнија обнова започела 1987. Од тада па до данас на овом месту радови не престају! Стара богомоља је поправљена, а у међувремену су сазидане и нове, па данас комплекс чини пет цркава – поред храма Светих Архангела Михаила и Гаврила, ту су још и цркве Покрова Пресвете Богородице, Светог великомученика Георгија, Источног петка, као и „Горњи манастир“ – храм посвећен Подизању Часног Крста који се налази на узвишењу насупрот манастирског комплекса, који због свог необичног положаја често привлачи велику пажњу посетилаца.
Привина глава је данас женски манастир са једним од најбројнијих сестринства на Фрушкој гори. Под древним сводовима светиње у којој молитва никада не престаје, чувају се делови моштију дванаест светитеља, као и надалеко позната копија иконе Богородице Тројеручице.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ