Сима Андрејевић Игуманов (Призрен, 30. јануар 1804 — Призрен, 24. фебруар 1882) био је српски трговац, хуманиста и црквено-просветни добротвор. Остао је упамћен у Старој Србији као један од првих задужбинара у области школства и народне просвете.
Сима је од најранијег детињства живео у средини снажно надахнутој родољубљем, што је и имало утицаја на његово сазревање и развој. Знао је да су Турци мучили његовог оца због учешћа у припремама Првог српског устанка. Најстарији брат му је био узор. Сима је провео детињство у атмосфери која ће омогућити да се развије у снажну родољубиву личност и приврженог хришћанина српске светосавске цркве. Школовао се у манастиру Свети Марко, у селу Кориши код Призрена, где је његов брат јеромонах Аксентије, касније игуман, водио бригу о њему. За оно време стекао је добро образовање. Био је човек снажног духа и чврсте воље, систематичан и упоран борац да оствари своје идеје. Живео је у доба великих политичких превирања у Европи, посебно на Балкану.
Сима је носио презиме Андрејевић по очевом имену Андреја, Симин отац се презивао Ђорђевић, јер му се отац звао Ђорђе. Сима је имао још једно презиме Игуманов, које је узео по брату (игуману) 1856. године. Његов брат Аксентије постао је игуман манастира Св. Марка, а Сима који је одрастао у манастиру, већ је био и познат као Сима игуманов. То презиме је званично настало и у документима у Русији, кад је Сима прешао из Одесе у Кијев. Призренски кожари, који су довозили робу у Кијев, тражили су Симу Игуманова, али је руским трговцима то презиме било непознато. Он је за њих био трговац друге гиљде (у Русији су се трговци разврставали на прве и друге гиљде). Иако није био ни Рус ни Украјинац, заузимао је високо место у руском трговачком свету. Сима је тако и прихватио презиме које су му приписали његови Призренци и званично се презивао Сима Андрејевић Игуманов.
Бавио се прерадом и трговином дувана. Као трговац је радио од 1846. године у Цариграду и Одеси, а настанио се у Кијеву. Када се обогатио, почео је да се бави добротворним радом. Слао је богате прилоге у новцу и стварима црквама и манастирима по Старој Србији. Свесрдно је помагао школовање младих Срба и искрено се интересовао за просветне прилике у Србији. Своје богатство је пренео у Србију и употребио га за подизање просветних установа од опште користи.
Године 1872, је у Призрену отворио Богословско-учитељску школу, која је дала значајан број учитеља и свештеника, не само Јужној Србији, него и Црној Гори, Босни и Херцеговини. Школовање српских дечака и младића било је бесплатно, јер је Сима Андрејевић обезбедио сигурне изворе прихода за рад школе и остале њене потребе. Била су обезбеђена сва наставна средства и уџбеници, као и школски прибор. Школа је позната као Призренска богословија, иако је њен учитељски карактер био изузетно важан. Зграда је подигнута за годину дана. Ту су ученици и учили и становали. Школа је била интернатског типа. Циљ је био да се унапреди школски систем у Старој Србији. Тај систем који је Сима осмислио, заједно са својим сарадницима и пријатељима, најбоље се могао изградити и успешно реализовати отварањем већег броја српских школа и школовањем што већег броја српских дечака и младића. Кроз већи број школованих људи је било могуће да се оствари културни препород српског народа у заосталим српским крајевима под Турском. Призренска богословија имала је и богату библиотеку. Школовани млади људи, који су остајали у свом завичају, радили су касније као народни учитељи или свештеници. Издржавање те просветне институције осигурао је једним имањем, купљеним у Београду на Теразијама.
У центру Београда се налази његова задужбина, тзв. Игумановљева палата позната још и као Задужбина Симе Андрејевића Игуманова. Саграђена је 1938. године према пројекту двојице архитеката браће Крстић (Петра и Бранка). Сазидана је у стилу модернизма. На прочељу фасаде налази се натпис Задужбина Симе Андрејевића Игуманова Призренца. Замишљена је као модернизована верзија српско-византијског стила са широким аркадама у приземљу.
На Игуманову палату у Београду је крајем 1938. године, на висину од 40 метара постављена монументална скулптура висока три и по метра, Сима Игуманов са сирочићима. Скулптуру је направио Лојзе Долинар. Група скојеваца ју је 1950. године, у сред дана, чекићима разлупала. Нова скулптура, истог изгледа, рад Зорана Кузмановића, је враћена на врх Игуманове палате након 71 године, 22. априла 2021.
Прослава 50 година Призренске богословије, прве српске средње школе у Старој Србији, из објективних разлога није прослављена 1921. већ 1922. године. Првог дана свечаности, 14. октобра, откривен је први споменик Сими Игуманову поред реке Бистрице. Споменик је уништен у јуну 1999. године.
Задужбина је национализована након Другог светског рата и 1991. је враћена Српској православној цркви. Од издавања у закуп одржава се Призренска богословија и стипендира се 300 ђака и студената са Косова и Метохије.
Две спомен бисте Сими Игуманову се налазе испред богословија у Нишу и Призрену. Приликом освећења новообновљене Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену 15. маја 2016. године откривена је спомен биста задужбинару ове школе, рад академика Светомира Арсића-Басаре, коју је из Ниша даривао Призрену ректор (исељене Призренске богословије у Нишу) прота Милутин Тимотијевић. Бисту је освештао Патријарх српски Иринеј, који је био ђак, професор и ректор ове богословије. Биста у Нишу је рад вајарке Даринке Радовановић.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ/YOUTUBE