Kнез Павле Карађорђевић (Санкт Петербург 27. април 1893 — Париз, 14. септембар 1976) је био члан династије Карађорђевић и дефакто шеф државе као кнез-намесник Краљевине Југославије после убиства краља Александра Карађорђевића 1934. до 27. марта 1941. године. Био је једини син кнеза Арсена Карађорђевића, рођеног брата краља Петра и велики познавалац сликарства и уметности уопште.
До атентата на краља Александра 1934. године, уопште се није бавио политиком већ је живео повучено са својом породицом. После атентата у Марсеју према опоруци краља Александра, постао један од тројице чланова Намесништва у име малолетног краља Петра другог. Убрзо се наметнуо као једина стварна власт у Краљевини Југославији, док су намесници Иво Перовић и Раденко Станковић били само фигуре. У спољној политици проводио је политику отклона од Француске, покушавајући да одржи неутралност у све сложенијим европским околностима. Свестан унутрашњих слабости државе и њене рањивости у случају рата, покушао је да реши националне проблеме у Југославији. Резултат његових договора са Влатком Мачеком било је стварање Бановине Хрватске 1939. године, као први корак у будућем преуређењу централизоване државе. У свом деловању као реални политичар суочавао се с великим отпором српских политичара, посебно радикала.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ
На позив Адолфа Хитлера 1. јуна 1939. посетио Берлин, где му је приређена војна парада која је требало да остави снажан утисак на кнеза Павла. Недуго затим, током посете Великој Британији, 19. јула 1939. године британски краљ Џорџ одликовао га је Орденом Подвезице, највишим британским одликовањем витешког реда установљеним још 1348. године.
Када је избио Други светски рат, Југославија је прогласила своју неутралност. Кнез Павле је од самог преузимања одговорности за Краљевину чинио све што је било у његовој моћи да Југославија не буде увучена у рат. То је било супротно интересима политике Уједињеног Краљевства на Балкану. Када је 28. октобра 1940. Мусолинијева Италија из Албаније напала Грчку, дошло је до наглог заоштравања југословенско-италијанских односа које је претило избијањем рата. Уверен да ће Италија брзо поразити Грчку, министар војске и морнарице генерал Милан Недић је предложио да Југословенска војска заузме Солун пре Италијана. Кнез и председник владе Драгиша Цветковић сматрали су да Југославија не сме допустити да Италија заузме Солун. Међутим, кнез је истовремено сматрао да не може да нападне савезничку земљу, из које је пореклом његова супруга Олга. Осим издаје Грчке, заузимање Солуна би се могло сматрати актом издаје према Великој Британији и сврставање уз силе Осовине. Недић је такође сматрао да Југославија треба отворено да се сврста уз Немачку у текућем рату. Због тога је кнез Павле сменио Недића са места министра војске и морнарице.
Дана 12. јануара 1941. године, британски амбасадор у Београду Роналд Кембел обавестио је кнеза Павла да Велика Британија сматра да је Југословенска неутралност постала неодржива. 14. фебруара исте године Драгиша Цветковић и Александар Цинцар-Марковић састали су се са Адолфом Хитлером у Салцбургу. На овом састанку Југославији су понуђени повољни услови за приступање Тројном пакту, али они нису прихваћени. Суочен са растућим немачким притиском да се што пре реши статус Југославије, кнез Павле покушава да пронађе савезнике који би војнички и финансијски подржали Југославију у случају рата. Међутим британски амбасадор избегава конкретан одговор на захтев за помоћ и сугерише Павлу да заједно са Грчком и Турском оформи војни савез који би се супротставио немачкој експанзији на Балкану.
Кнез Павле затим шаље свог саветника др Владислава Стакића у Рим у покушају да приволи Мусолинија да подржи Југословенску неутралност. Међутим, Мусолини је понудио склапање новог уговора између Београда и Рима који је између осталог подразумевао и италијанске гаранције за приступ Југославије Егејском мору. Кнез Павле није могао да прихвати овакав споразум зато што је он задирао у суверенитет тада пријатељске Грчке државе.
Павле подршку није добио ни од амбасадора САД у Београду Артура Лејна који је изнео став да Југославија мора да се супротстави агресији ако жели да сачува независност, али није могао да да гаранције да ће САД благовремено помоћи југословенску борбу. Последњи покушај да се очува неутралност Југославије учињен је преко амбасадора Југославије у Москви, Милана Гавриловића. Међутим, према Гавриловићевом извештају иако нису отворено заговарали сукоб са Немачком, Руси нису подржали Југословенску неутралност, јер им је одговарало отварање новог фронта на Балкану што би за неко време одложило неизбежан сукоб између Трећег рајха и СССР.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ
После неуспешног покушаја да обезбеди подршку југословенској неутралности од стране великих светских сила, кнез Павле је отпутовао 4. марта 1941. године у Берхтесгартен на тајни састанак са Адолфом Хитлером. Током састанка који је трајао пет сати и којем је поред Хитлера и Павла присуствовао још само Рибентроп, на Павла је извршен притисак да Југославија што пре донесе одлуку о приступању Тројном пакту. 6. марта 1941. године састао се Дворски савет Краљевине Југославије који је, након што је Павле информисао присутне о резултатима састанка са Хитлером, донео одлуку о приступању Југославије Тројном пакту. Доношењу одлуке претходила је расправа на којој је закључено да Југославија није спремна за рат са Немачком и да не може да рачуна на војну помоћ пријатељских држава.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ