Јован Пачу, српски композитор, лекар и пијаниста рођен је у месту Александрово крај Суботице, 17. марта 1847.
Још за време школовања у Суботици истакао се као надарен пијаниста, па је већ 1863. године свирао на јавном концерту. Паралелно са студијама медицине у Прагу (коју је студирао и у Пешти) учио је приватно код Беджиха Сметане.
Крајем 1866. наступио је на Омладинској скупштини у Новом Саду и свирао је у Бечу, Будимпешти, Кијеву (први српски пијаниста у царској Русији), Београду, Осијеку, Кикинди, Панчеву, Вршцу и многим местима Србије и Војводине.
Уз неизбежни салонски виртуозитет истицао се бриљантном техником, а на концертима је често изводио дела српских композитора, својих савременика, као и сопствене композиције и аранжмане народних мелодија. Иако се служио веома једноставном композицијском техником, та су дела – на народне теме или у народном духу – била толико омиљена да их је народ прихватио као своја (нпр. „Бранково коло“, настало поводом преноса костију Бранка Радичевића из Беча на Стражилово, 1883).
Пачуови концерти имали су велико патриотско значење, поготово у Угарској, где су се Срби борили за своја национална права. У његовим композицијама огледа се, уз романтичарски патриотски израз, и бидермајерски салонски стил бриљантно виртуозног карактера. Многе народне и градске мелодије хармонизовао је за збор и клавир, а написима о музици сарађивао је у више часописа и дневних листова („Даница”, „Јавор“, „Матица“).
Као лекар радио је у Великој Кикинди, Сомбору, Новом Саду, Загребу, Сарајеву, Кијеву.
Преминуо је 1902. године у Загребу, а по својој жељи је сахрањен у Кикинди.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ