Душица Спасић (27. децембар 1949 — 23. март 1972) била је српска медицинска сестра која је умрла од последица вариоле вере. Радила је на трауматолошком одељењу Прве хируршке клинике.
Душица Спасић рођена је у Реснику. По завршетку средње медицинске школе, Душица Спасић се запослила на одељењу за хитну хирургију и трауматологију Прве хируршке клинике у Београду. По сећању колега, била је „предана у свом послу и дивна особа“.
Латиф Мумџић, 29-годишњи учитељ из Тутина, прва је особа код које се испољавају симптоми великих богиња. Након периода инкубације од једанаест дана, код Мумџића почињу да се јављају први знаци болести – болови, повраћање, грозница. Наредних дана, симптоми ће му бити све тежи, али доктори неће моћи да утврде тачну дијагнозу. Од Тутина, преко Новог Пазара, стиже у болницу у Чачку, па ће бити пребачен у Београд, на Дерматовенеролошку клинику.Тамо му је постављена дијагноза „изузетно тешког случаја алергије на пеницилин“.
И поред примењене терапије, стање му се додатно погоршава, тако да ће бити донета одлука да се пребаци на Одељење за хитну хирургију и трауматологију Прве хируршке клинике. На том месту, 9. марта 1972, примиће га дежурна медицинска сестра Душица Спасић, која му по протоколу мери притисак и узима генералије, након чега о транспорту обавештава дежурног лекара Југослава Пантића, коме саопштава да је пацијент упућен са сумњом на крварећи чир на дванаестопалачном цреву. Пантић сумња у ову дијагнозу, али такође нема идеју шта би могло да буде у питању. Мумџић је смештен у шок-собу, где ће га током ноћи неговати Душица Спасић.
Млада двадесеттрогодишња девојка тако је заражена опасном болешћу. 18. марта, Душица Спасић почиње да осећа малаксалост и бол, али наставља да одлази на посао. Ипак, симптоми јој се погоршавају. У том тренутку, прошло је девет дана од њеног контакта са Латифом Мумџићем. 20. марта код Латифовог брата Неџиба појавили су се симптоми које је претходно имао Латиф и лекари у здравственом центру у Новом Пазару обавештавају надлежне у Београду о могућој појави великих богиња у том граду. У исто време пријављено је и неколико сумњивих случајева на Косову. Иначе, болест је донео Албанац Ибрахим Хоти који је био на ходочашћу у Меки и који је преживео.
Вариола вера се тада сматрала искорењеном болешћу. Лекар и академик Коста Тодоровић који је видео богиње у епидемији 1930. године – био је један од ретких лекара који су могли да је препознају.
Лекари Прве хируршке клинике, упознати са ситуацијом на Косову и у Новом Пазару, почињу да сумњају да Душица Спасић има симптоме великих богиња. Зато ће 21.марта, око 19.30, Душица бити пребачена на Инфективну клинику. У току ноћи крварења слузокоже очију била су све већа, као и болови у слабинском пределу, који се нису смиривали ни после високих доза лекова против болова.
Одмах по постављању дијагнозе великих богиња, Душица је одвезена у карантин, у планинарски дом Чарапићев Брест на Авали. Сутрадан, 23. марта 1972, Душица Спасић умире. Имала је 23 године.
Сахрана Душице Спасић биће обављена дан касније. Биће сахрањена у лименом, завареном ковчегу, без обреда и обележја, на . крају ресничког гробља, у београдском предграђу у којем је живела под полицијском пратњом. Ресник је био блокиран, а саобраћај заустављен. Родитељи и брат нису били обавештени о Душичиној судбини – смештени су у карантин у коме ће провести наредне три недеље, да би тек на отпусту сазнали за њену смрт. На четрдесетодневном помену Душици Спасић окупио се велики број грађана, а Савез здравствених радника Београда поставио је бисту испод које су уклесане речи „Прва жртва вариоле“.
На ову медицинску сестру данас подсећа улица са њеним именом у Реснику и биста у холу клинике у којој је радила.
Горан Марковић, је 1982. године, са много уметничке слободе, снимио филм Вариола вера. У филму се појављује сестра која такође умире од вариоле. Филм је изазвао крајње негативну реакцију породице и пријатеља Душице Спасић, који су сматрали да је њен лик у овом филму оскрнављен. Редитељ филма Горан Марковић је више пута истицао како ликови у филму нису засновани на стварним личностима, као и да филм представља алегорију друштва, те да „није била реч само о епидемији болести већ и о болести друштва“.
Много година касније, 2004. године, удружење медицинских сестара и техничара Сестринство и часопис Вива установили су награду Душица Спасић, којом се похваљује рад медицинских сестара са болесницима. Према њиховим речима, награда је установљена и због тога што је филм који је касније снимљен, упрљао њену личност и нанео још већу тугу њеним најближима због тога што је не приказује онакву каква знају да је била, па се овом наградом и рехабилитује лик ове пожртвоване и хумане жене.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ