24. марта 1999. године НАТО је отпочео агресију на Србију односно Савезну Републику Југославију, под изговором “спречавања хуманитарне катастрофе” Албанаца на Косову и Метохији. Агресијом на суверену земљу НАТО је погазио Повељу УН, али и сопствени оснивачки акт којим је пола века раније дефинисан као одбрамбени савез. До напада је дошло мимо сагласности Савета безбедности УН, супротно документу о европској безбедности из Хелсинкија, па и насупрот уставима појединих држава чланица НАТО.
Током 79 дана агресије 19 земаља под вођством САД коришћена су убојна средства забрањена међународним конвенцијама, укључујући касетне бомбе и гранате пуњене осиромашеним уранијумом. Приликом агресије почињени су бројни ратни злочини над цивилима, грађанима Србије (СРЈ) и изазвавана је хуманитарна катастрофа огромних размера. Према проценама погинуло је између 2.500 и 3.000 грађана, већином цивили.
Мадлен Олбрајт, државни секретар САД, првог дана агресије НАТО на СРЈ нагласила је да ово неће бити дуготрајна операција.
24. марта 2000. године поводом погибије 40 Албанаца у косовском селу Рачак, јануара 1999 – кључном догађају, односно оправдању, за огроман притисак на Србију (СРЈ) и агресију НАТО два месеца потом, немачки лист “Берлинер цајтунг” је, на основу копија необјављених извештаја о аутопсији, објавио да нису доказане тврдње о масакру и да “нема доказа за тврдњу да су у Рачку убијени мирни сељани”. Лист је навео да су фински стручњаци за судску медицину порекли и причу о малтретирању пре смрти и убиству из непосредне близине. Председник САД Бил Клинтон је непосредно по откривању жртава у Рачку рекао да су “недужни мушкарци, жене и деца” присиљени да “клече у блату и потом смакнути”.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ