Милорад Гавриловић био је српски глумац и редитељ, управник Народног позоришта.
Гавриловић је рођен у Ваљеву 1861. године, где је стекао и основно образовање, након чега у Београду завршава гимназију. На сцену Народног позоришта је први пут ступио 1879, а првих година каријере је уз епизодне улоге у Народном позоришту глумио и у путујућој позоришној дружини Ђуре Протића, као и у новосадском Српском народном позоришту. Стални члан ансамбла Народног позоришта постаје 1882. године, оставши у истом позоришту све до смрти.
Формирао се под утицајем Тоше Јовановића, а своје познавање позоришта употпунио је на студијским боравцима у Бечу, Минхену, Вајмару, Паризу и Будимпешти. Веома талентован и изузетно образован, убрзо постаје првак трупе, недуго затим преузима и улогу редитеља, док 1910. постаје први управник Српског краљевског народног позоришта из редова глумаца (ову улогу ће обављати свега пола године).
Према опису савременика, био је “снажно грађен, моћна фигура, лепог стаса, дивне главе, насмејаних очију, снажног баритонског гласа, мужеван физичком снагом човека који је у 65. години још препливавао Саву. Увек елегантан, у црном плишаном капуту, с црном широком краватом, отмен, педантан, дотеран, избријан, у џепу је држао француски лист “Тан”.” Рано су га прозвали Старим господином, што је надимак који је носио до краја живота.
Његово господско држање било је и повод за велики број анегдота, од којих се већина односила на његов ривалитет са другим чувеним глумцем његовог времена, Чича-Илијом Станојевићем. У овим причама, Чича-Илија редовно шеретски надмудрује Гавриловића који се помало надмено, али с правом, постављао као ауторитет – тако, на пример, када га Чича-Илија случајно згази на сахрани, Гавриловић мрзовољно промрмља “Магарац”, на шта му се Станојевић хитро окрене, скине шешир и каже “Чича-Илија, драго ми је.”
Ипак, Гавриловић је и сам био боем своје врсте – мада увек финих манира и беспрекорно одевен, живео је у Скадарлији, преко пута кафане Три шешира у коју је редовно свраћао, у кући број 38, на којој се данас налази спомен-плоча са следећим текстом: “Овде је своје дане трошио глумац Милорад Гавриловић, редитељ и управник Народног позоришта. Поштовање и љубав град му је овај именом Стари Господин изражавао.” У овој кући је, након преуређења које је у склопу пројекта ревитализације Скадарлије крајем 1960-их спровео архитекта Угљеша Богуновић, смештен ресторан Има дана.
У каснијим годинама, Гавриловић постаје тежак срчани болесник. С пролећа 1931, забринути пријатељи одлучују да му за живота још једанпут јавно одају признање за дугогодишњи уметнички рад, тако да за последњу недељу априла заказују обележавање 50 година рада Милорада Гавриловића. Гавриловић, међутим, умире који дан пре заказане прославе. Сребрни венац који је требало да прими на прослави ношен је на Гавриловићевом погребу, а од њега се говорима опраштају Бранислав Нушић, али и будући великани глуме, Добрица Милутиновић и Раша Плаовић.
Проклетство глумаца чији рад није забележен на филмској траци јесте потпун нестанак трага њихове уметности одмах по престанку активног рада.
Милорад Гавриловић је био најистакнутији и најјачи члан београдског народног позоришта. Он је одмакао од осталих и својом личношћу, и својим улогама и својом игром. Свака његова игра остављала је утисак, јак утисак, али најјачи у оним улогама, где се он, његов жив темпераменат могао најлакше изразити. То су махом оне личности код којих се поједина жеља развила у страст, овладала њима и потчинила себи сваки покрет и сваку мисао – Арман Дивал, Ричард трећи, Јаго, Нерон.
Преминуо је 26. априла 1931. у Београду.
Улица Милорада Гавриловића налази се на Дорћолу, у близини погона ГСП-а.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ