Александар Белић био је српски филолог, универзитетски професор и академик. Белић је био професор и ректор Београдског универзитета, председник САНУ и члан многих академија у Југославији и иностранству.
Рођен је 14. августа 1876. године. Његови родитељи су поред њега имали кћерку Надежду (1875—1902) која је умрла као девојка и близанце Емила (1877—1942) и Владимира (1877—1943) који су били генерали југословенске војске.
Завршио је Основну школу и Прву београдску гимназију, а студије филологије започео је у Београду и наставио на универзитетима у Москви и Одеси. По завршетку студија позван је да остане на катедри на лингвистику и филологију Московског универзитета, међутим он се вратио у Београд где је 1899. постављен за доцента Велике школе. Једну годину је провео на усавршавању у Немачкој на Универзитету у Лајпцигу, где је написао и одбранио докторску дисертацију о словенским суфиксима за умањивање и увећавање. Дисертација му је штампана на немачком језику у два дела (1901. и 1904) Пошто је најпре изабран за ванредног професора, 1906. је изабран за редовног професора Београдског универзитета и то српскохрватског језика, словенске филологије и лингвистике, што је предавао дуги низ година
Основао је 1905. часопис „Српски дијалектолошки зборник“ у издању Српске краљевске академије, који је под његовом редакцијом излазио преко 50 година.
Током 1916. године, заједно са Станојем Станојевићем, боравио је у Русији лобирајући за интересе Краљевине Србије.
Писао је научне студије о српскохрватском језику, о његовим дијалектима и историји. Многи радови које је објављивао посвећени су граматичким студијама словенских језика. Био је оснивач, а потом и уредник часописа „Јужнословенски филолог“ и „Наш језик“.
Био је један од наистакнутијих креатора Новосадског договора (1954), а потом и главни и одговорни уредник при издавању првих томова „Речника српскохрватског књижевног и народног језика“.
Дописни члан Српске краљевске академије постао је 4. фебруара 1905, а њен редовни члан 3. фебруара 1906. Његова приступна беседа у академију имала је назив „Основне црте историјског развитка српског језика“. Био је ректор Београдског универзитета академске 1933/34 године.
Председник Српске краљевске академије постао је 1937, наследивши на том месту Богдана Гавриловића. На тој значајној позицији био је све до своје смрти, укупно 23 године. Овај период остаће упамћен и по томе што је академија два пута мењала име, најпре у Српска академија наука, а затим у Српска академија наука и уметности (скраћено САНУ), како се и данас зове. Александар Белић ја дао значајан допринос раду академије као њен председник са највећим стажом до сада.
Био је први директор Института за српски језик у Београду (1947), а та установа је 1958. године на његов подстицај променила назив у Институт за српскохрватски језик.
Био је члан неколико академија наука: југословенске, словачке, чешке, пољске, бугарске, баварске. Био је члан научних друштава у Лавову, Прагу и Данског краљевског друштва, почасни професор Московског универзитета „Ломоносов“ и Универзитета у Глазгову.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ