Рано изјутра 18. августа, Аустроугари су покренули још један напад, са намером да потисну Шумадијску дивизију првог позива са шабачког мостобрана и омогуће 5. армији да крене у напад. Међутим, напад није успео јер су Срби уништили њихове снаге код реке Добраве, терајући преживеле војнике да се повуку. На другом месту, контраофанзива Друге српске армије је настављена дуж Цера и Иверка, нападом Комбиноване дивизије на село Рашуљача где су наишли на снажан отпор код Косаниног града. Први напад Срба је одбијен, али су напади настављени и током ноћи.
Изјутра 19. августа, Срби су уништили аустроугарске снаге и заузели градић. Моравска дивизија првог позива је отерала 9. пешадијску дивизију са њеног положаја и одбила њен контранапад наневши јој тешке губитке. Четврти корпус је поновио нападе против Шумадијске дивизије, чиме је натерао Србе да се повуку са лаким губицима. Чињеница да Срби нису сломљени нападом Четвртог корпуса, значило је да аустроугарска дивизија није успела да заустави њено напредовање према планини Цер, јер ако би то урадила, Шумадијска дивизија би напала Четврти корпус са бока. Због тога, 4. корпус није успео да се повеже са аустроугарским снагама код Цера.
Рашуљачу су заузели Срби у подне, а Комбинована дивизија је искористила овај догађај да крене према Лешници. У међувремену, Моравска дивизија првог позива је напала Иверак и успела да потисне Аустроугаре. Село Велику Главу су Срби заузели пре подне, а послеподне је опет заузет Рајин гроб.Трећи батаљон 10. пука из састава десне колоне Коњичке дивизије вештим покретима кроз кукурузе пришао је на 600 метара од села Добриће и извршио ватрени препад на 57. бригаду. У ово време, Аустроугари су почели да се све брже повлаче, јер им је морал опао, као и организација. Трећа српска армија је имала сличан успех, одбила је 36. пешадијску дивизију и натерала је на повлачење у нереду. Срби су затим кренули да прогоне Аустроугаре дуж целог фронта.
До 20. августа, аустроугарске снаге су још увек бежале ка Дрини, а Срби су наставили да их гоне. Цела 5. армија је била принуђена да се повуче у Босну. Многи аустроугарски војници су се удавили у реци бежећи у паници. Српски извештаји са фронта су говорили „да се непријатељ повлачи у највећем нереду.” Радомир Путник је обавестио српског краља Петра првог у телеграму „да је главни непријатељ поражен код Јадра и на планини Цер и да их њихове снаге прогоне.” После тријумфа на планини Цер, Срби су хтели да поврате тешко утврђени град Шабац. Жестоки окршаји су се десили 21. и 22. августа, током којих су се српске снаге успеле да се пробију до западне стране града. До 23. августа су опколили град и увече дотерали тешку артиљерију. Следећег дана су Срби ушли у град само да би открили да су га Аустроугари напустили претходно вече. До 4 сата поподне, српске снаге су стигле до обала Саве, чиме је прва аустроугарска офанзива завршена.
О борбама на Церу писац Стеван Јаковљевић оставио је запис ,,На свим странама виде се трагови борбе. Разабацане чутурице, капе, делови војничке спреме, испаљене чауре. У једном сипрагју побијени товарни коњи…Као да нам праве шпалир, лежали су мртви са обе стране пута. Битка се на овом делу водила на друму и где је који пао ту је и остао. Било их је много. Негде један до другога. На размаку од десет метара опет двојица. Читав ред. И баш ту испред Текериша зауставише нас…Покрај топа лежала су двојица…Цела падина Цера црнела се од лешева људских, коњских трупина и разабацане спреме. Било их је на гомили и наших и њихових.”
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ