Друштво за ваздушни саобраћај АД Аеропут је било прво југословенско акционарско предузеће за цивилни ваздушни саобраћај, које је основано 17. јуна 1927. године у палати Јадранско-подунавске банке у Београду, а формално је престало са радом 24. децембра 1948. године. Аеропут је био међу првим цивилним авио-превозницима, као 10. компанија у Европи и 21. у свету.
Дана 13. фебруара 1913. године краљ Србије Петар Први доноси Уредбу о саобраћајним справама које се крећу по ваздуху. Краљевина Србија се прикључила модерном ваздушном саобраћају. Била је пета држава на свету (после Немачке, Енглеске, Француске и Аустроугарске) која је регулисала правне норме свога неба. За Краљевину Србију, био је то покушај одбране од аустроугарских авиона, који су још од новембра 1912. године надлетали, без икаквог одобрења, српску територију. Летови су били део притиска Аустроугарске да се Србија повуче са обале Јадранског мора, где су српске јединице доспеле после победа над Турцима у Првом балканском рату.
Први цивилни авиони летели су српским небом и пре завршетка Првог светског рата, разносећи пошту. У сарадњи са Поштанско-телеграфским одељењем у Солуну организовао је више летова којима су пилоти Прве српске ескадриле АП 521 преносили пошту на релацији Скопље — Солун. Када је успостављена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца двоседи „бреге 14″ скоро свакодневно саобраћали су од Новог Сада преко Београда и Ниша до Скопља. Уследио је поштански авиосаобраћај од Новог Сада и Београда до Сарајева, Мостара и Загреба. Превоз путника почео је 1919. године.
Док се није саградило ваздухопловно пристаниште код Бежаније у Београду, нађено је решење: привремени аеродром у селу Јабука, код Панчева. Град је одобрио 500 пута 500 м пашњака крај пута који се “… има користити за испашу стоку осим за оно кратко време док се аероплан спушта или диже, јер се исто ради у Прагу и другим местима“. На овај импровизовани аеродром први авион је слетео 25. март 1919. године, двокрилни „спад 46-берлина“. Убрзо се показало да положај аеродрома није најповољнији јер се путници, у недостатку моста преко Дунава, морали бродом да путују до Београда, што је често трајало дуже него лет авионом до Будимпеште или Букурешта.
Прву међународну ваздушну линију која је пролазила преко територије Краљевине СХС отворило је Мешовито друштво „Франко-Румен“. Пренос писмоносних пошиљака почиње 15. априла 1923. У намери да својим авионима конкурише познатом возу “Оријент експрес” који је дуго представљао најбржу везу између западне Европе и Блиског истока, ово друштво је прво на свету увело редовну ноћну линију и то на релацији Београд – Букурешт. Тромоторац „Кодрон Ц 61″ полетео је из Букурешта у 4.00 ујутру, а слетео у Панчеву у 9.00 сати, 9. септембра 1923. године. Исте године почела је изградња аеродрома дуж пута за Бежанију.
На иницијативу аеро-клуба 6. фебруара 1926. године одржана је конференција на којој су усвојена правила за оснивање Друштва за ваздушни саобраћај, а сви учесници су постали оснивачи. Правила су упућена у Министарство трговине и индустрије које их је одобрило 13. марта. После тога приступило се уписивању акција. Међутим, упис акција текао је испод очекивања и било је јасно да је даље рад бесмислен ако се претходно не закључи уговор са државом да би се Друштву загарантовала потребна помоћ у новцу и натури. Овај уговор је потписан 25. јануара 1927. али упис акција ни даље није ишао жељеним темпом. Од планираних и неопходних 24.000 акција (тј. шест милиона ондашњих динара, потребних за куповину авиона), до краја марта 1927. године било је уписано и уплаћено тек око 10%, због чега је, у складу с важећим законом о акционарским друштвима, запретила опасност да Аеропут буде укинут.
Решење за убрзавање уписа акција нашао је инжењер Тадија Сондермајер, члан управе Друштва, резервни капетан и пилот са Солунског фронта. Предложио је да заједно с пилотом Леонидом Бајдаком, обави етапни лет авионом од Париза до Бомбаја, и да на тај начин докажу вредност и способност српских пилота, рачунајући при томе на пропагандне ефекте за афирмацију домаћег ваздухопловства и бржи упис акција. Након кратких припрема, Сондермајер и Бајдак су полетели из Париза 20. априла 1927. године. Коначно, после 14.800 прелетених километара, 14 етапа и 11 дана путовања, 8. маја 1927. године слетели су у Београд. Дочек је био величанствен и преко 30.000 Београђана дочекало је своје хероје на аеродрому испод Бежанијске косе.
После овог подвига пилота Сондермајера и Бајдака, упис акција „Аеропута“ порастао је преко сваког очекивања. Аеропут је основан са капиталом од шест милиона динара, које је сакупило 412 акционара. Пакете акција имали су: Врачарска задруга, Привредна банка, Поштанска штедионица, Гејрет, Српска банка из Загреба, Американско-српска банка из Сарајева, Телеоптик, Велауто, Икарус из Новог Сада, Техничко друштво Вокс и други. Укупно 412 акционара уплатило је 14.000 акција по 250 динара, или шест милиона динара. Аеропут је са тим капиталом почео са радом и том приликом су набављена четири аероплана. За три месеца уписано је преко 30.000 акција, што је омогућило да нова компанија преброди кризу. Друштво је конституисано 29. маја, а већ 17. јуна 1927. године извршена је „протоколација“ Друштва код Београдског трговачког суда и од тога дана Друштво за ваздушни саобраћај Аеропут, правно постоји.
Аеродром је свечано отворен 25. марта 1927. године, уз велико народно весеље и акробацију укупно 25 авиона ловаца типа „Девоатин“. Отворено је здање првог цивилног пристаништа – Аеродром Београд. Хангаре је пројектовао српски научник Милутин Миланковић, који се до тада у иностранству већ огледао у изради сличних објеката и први у свету извео основне једначине за одређивање арматуре бетонских носача. Аеродром је израђен на ливади која се звала Дојно поље, између Бежанијске косе и леве обале Саве, око два километра од Земуна. Аеродром је располагао са четири травнате полетно-слетне стазе. На њему је 1931. године изграђена савремена пристаништа зграда, а 1936. године уграђена је и опрема за слетање при слабој видљивости.
Први авиони Аеропута стигли су на Ваздушно пристаниште Београд почетком фебруара 1928. године. Управа Аеропута је купила четири авиона двокрилца од француске компаније типа Потез 29/2. На избор овог типа авиона Управа Аеропута се одлучила због тога што се у домаћој фабрици Икарус у Земуну производили по лиценци, од исте француске компаније, авиони типа Потез 25 за потребе Команде Војног Ваздухопловства и њених ваздухопловних јединица. Аеропуту је било важно да се у непосредној близини аеродрома налази фабрика која је оспособљена за сервисирање њихових нових авиона.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ