У периоду од 29. јула до 11. августа, аустроугарска армија је започела артиљерске нападе у северној и северозападној Србији и успела је да створи систем понтонских мостова преко Саве и Дунава. Срби су знали да је немогуће да бранити целу аустроугарску границу, у дужини од 550 км. Због тога је војвода Путник наредио да се српска војска повуче на традиционалним одбрамбеним линијама у Шумадији, где су могли брзо да дејствују на западу и северу. Јаки одреди су постављени у Ваљеву и Ужицу, а извиднице су постављене на сваку важну тачку дуж границе. У овој фази српска команда је могла само да сачека, док се план Аустроугара не материјализује.
Тиме се Српска врховна команда одлучила на стратегијски дочек по ком је главнина војске постављена у централни део Србије, тј Шумадију, а једна десетина војске тј истакнути делови распоређени су дуж позиција где се очекивао напад како би могли обавестити Врховну команду, која би маневром војног марша послала војску у правцу главног напада. У почетку Врховна команда је очекивала да ће аустријска 2. армија да изврши главни напад дуж Саве и Дунава и да ће се пробити долином Мораве.
Београд, Смедерево и Велико Градиште су јако бомбардовани и бројни покушаји аустроугарске војске да пређу Дунав су пропали, уз велике губитке. Српска врховна команда је знала да је велики део аустроугарских снага стациониран у Босни и није претерано реаговала на ове лажне нападе. Аустроугари су такође покушавали да пређу Дрину код Љубовије и Саву код Шапца, а српска команда је на ове нападе гледала озбиљније.
Аустроугарски војници су 12. августа ушли у Лозницу. Аустроугарски 44. пешадијски пук и 62. пешадијска дивизија форсирају Саву према Шапцу, и заузимају га 12. Августа. Потом на Турском гробљу постављају 30 топова и 12 хаубица.Ту и у селу Лешница, 13. аустроугарски армијски корпус је прешао Дрину, а истог дана 4. аустроугарски армијски корпус је прешао Саву северно од Шапца. До 13. августа, на фронту дугом 160 км, Аустроугари су прешли реке и окупирале Шабац. Истакнути српски одреди на Дрини и Сави пружили су Аустријанцима жилав отпор, вешто кориштећи врбљаке, жбуње, кукурузиште и друге природне маске, они су отежавали аустријско пребацивање преко река. Друга и пета армија су кренуле ка Београду, где су наишле на Прву, Другу и Трећу армију. Војвода Радомир Путник је 15. августа наредио контранапад. Стратегијски план о наступању српске војске звао се директива Обр. 796.
У 5 часова ујутру кренуо је 28. прашки пук, као челни наступајући гребеном Цера, док су остали ишли за њим. Имали су да се боре са многим тешкоћама као што је жега и недостатак воде. На испресецаној и шумовитој греди Цера, чак ни покретне кухиње нису могле да прате трупе. Колона се ломила по правом путем, а на више места ишло се у колонама по један. За осам часова прашки пук је прешао само 5 километара, а у 16:30 сати избили су код Тодоровог рита. О кретању српске војске нису имали никакве податке. Због преморености и првог сумрака неки од команданата предлажу да се ту заноћи, али командант 21. ландвер дивизије Артур Пшиборски наређује покрет правац Сакалиште. Претходница избија на Трајан уочи страшног невремена с пљуском. У исто време извидница Михајла Рашића избија на Цер. Почињу прва пушкарања, али командант 42. батаљона Подгајски који је избио око 22:30 сати преко Велике и Мале Лисине на пут Шабац — Текериш није узнемирен, јер сматра да су то делови Лешничког одреда, не схватајући озбиљност ситуације. За Чехе из прашког пука ово је био превелики напор. На Дивчу су остали 6. и 7. чета 28. прашког пука са командантом Јозефон Фридлом. Аустријски конадант Либоријус фон Франк је свој штаб сместио у Јањи код Дрине.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ