Прва конференција Покрета несврстаних (такође познатих и као “неангажоване” или “ванблоковске” земље) одржана је од 1. до 6. септембра 1961. године у Београду, главном граду Федеративне Народне Републике Југославије. Циљ конференције је била “размена гледишта о међународним проблемима у циљу ефикаснијег доприноса миру и безбедности у свету и мирољубивој сарадњи међу народима”.
Бандуншка конференција априла 1955. је била прва велика афро-азијска конференција. Одржана је у индонежанском граду Бандунг уз учешће 29 земаља Африке и Азије, углавном тек осамостаљених. Циљеви конференције су били унапређење афро-азијске економске и културне сарадње и противљење колонијализму или неоколонијализму од било које суперсиле (САД или СССР). Иако се Бандуншкој конференцији често приписује улога зачетника Покрета несврстаних (чак и експлицитно на конференцији 1992. у Индонезији), две су се иницијативе у почетку развијале паралелно, заговарале различите приступе и стратегије (регионални би- или три-континентални насупрот универзалном) па су чак пред конференцију у Каиру 1964. године биле у отвореној конкуренцији.
Након Бандуншке конференције 1955. године, следећег јула 1956. на Брионима су се састали Тито, Насер и Нехру и у изјави поводом састанка потврдили 10 принципа усвојених на Бандуншкој конференцији и уочили да “сукоби и затегнутост који постоје данас у свету доводе до страха и стрепње и у садашње време и у односу на будућност”. За овај “страх” (који омета “успостављање чврсте основе за мир”) је речено да “подела данашњег света у моћне блокове земаља има тенденцију” да га учини трајним.
У Декларацији конференције, окупљене земље су “одлучно одбациле… тезу да је рат, а и ‘хладни рат’ неизбежан.”. Одговорност за “периодично заоштравање међународних односа” је виђена у “постојећим војним блоковима” ( НАТО и Варшавски пакт). Несврстане земље су сматрале да су начела мирољубиве коегзистенције једина алтернатива хладном рату[2].
На конференцији у Београду је учествовало 25 земаља представљених шефовима држава, влада или министрима иностраних послова. Три земље су имале статус посматрача (Боливија, Бразил, Еквадор).
Списак земаља чланица покрета са представницима на Конференцији:
Авганистан – Мохаммед Дауд Кан, председник владе
Алжир – Бенyсеф Бенкеда, председник привремене владе
Бурма – У Ну, председник владе
Цејлон – Сиримаво Бандаранаике, председница владе
Етиопија – Хаиле Селасије, цар
Гана – Кваме Нкрумах, председник републике
Гвинеја – Луис Лансана Бовогуи, министар иностраних послова
Индија – Џавахарлал Нехру, председник владе
Индонезија – Сукарно, председник републике
Ирак – Хашим Јавад, министар иностраних. послова
Јемен – Сејфул Ислам ал Хасан, принц
Југославија – Јосип Броз Тито, председник републике
Камбоџа – Нородом Сиханук, шеф државе
Кипар – Макариос трећи, председник републике
Конго – Мобуту Сесе Секо, председник владе
Куба – Освалдо Дортикос Торадо, председник републике
Либан – Саеб Салам, председник владе
Мароко – Хасан други, краљ
Мали – Модибо Кеита, председник републике
Непал – Махендра, краљ
Саудијска Арабија – Ибрахим бин Абдулах Ал Суваyел, министар ино. послова
Сомалија – Аден Абдллах Осман Дар, председник републике
Судан – Ибрахим Абуд, председник Врховног савета
Тунис – Хабиб Бургиба, председник републике
Уједињена Арапска Република – Гамал Абдел Насер, председник републике
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ