Министарство просвете и црквених послова Краљевине Србије основало је јединствену мрежу метеоролошких станица у Краљевини Србији.
Пре тога, професор Лицеја Владимир Јакшић је још јануара 1848. године у Београду, на свом имању на Сењаку, започео редовна мерења температуре, влажности, падавина, ветра и ваздушног притиска.
Године 1856. у 20 вароши тадашње Србије радила је мрежа метеоролошких станица, а 1857. било их је 27, што је у то доба била најгушћа метеоролошка мрежа у Европи, а да би мерења била вршена по тачно одређеној методологији припремио је „Упутство за осматраче“, које је штампано у државној штампарији у Београду 1856. године.
Осматраче временских појава налази међу образованим људима разних струка, међу учитељима, свештеницима, телеграфистима и др. Свакодневно су осматрачи своје извештаје о времену слали телеграфом, бесплатно. Прикупљени подаци су објављивани у „Новинама србским“, што је такође куриозитет, јер је у то време само неколико европских земаља то радило редовно. Поштанско-телеграфско одељење је у Метеоролошкој станици у Београду инсталирало телеграфски апарат и повезало га са Главним телеграфом, чиме се штедело на времену. Кад год би неки телеграф из унутрашњости најавио метеоролошки извештај, одмах би био спојен са Метеоролошком станицом и њој је директно отправљао извештај.
Међутим, 1863. године, број метеоролошке станице је почео да се смањују јер је Јакшић прихватио посао у Министарству финансија где је основао прво статистичко одељење у Србији и до свог пензионисања био његов начелник. Једина станица на којој су непрекидно вршења мерења, од 1. јануар 1848. до 31. децембра 1899. године, била је она на његовом имању, у Сењаку.
На основу образложења проф. Милана Недељковића, министар просвете и црквених дела Др Владан Ђорђевић донео је тада Уредбу о оснивању, која је означила заснивање државне метеоролошке служба у Србији 27. септембра 1888. године.
Тај датум обележава се као Дан Хидрометеоролошког завода Србије.
После бројних седница и преписки са Министарством просвете, одборници под председништвом Живка Карабиберовића су изгласали одлуку да се уступи одговарајуће земљиште. Поступајући по захтеву министра просвете и црквених дела, Владана Ђорђевића, Београдска општина одобрила је 18. марта 1889. године Великој школи земљиште величине 1, 83 хектара за изградњу астрономске опсерваторије на Малом Врачару. Након ове одлуке започети су грађевински радови који су успешно завршени 1. маја 1891. године. Опсерваторија је имала 270 м² површине и представљала је павиљон са спратом мање површине од приземља. Пројекат је урадио архитекта Димитрије Т. Леко, а по скици њеног оснивача, професора Милана Недељковића.
Главна фасада завршава се зупцима који образују атику и ограде терасе, постављене изнад једног дела поткровља, а остале фасаде степенастим забатима, прозори у приземљу и улазна врата су лучно завршени, а декорацију фасаде чине оквири прозора и испупчане хоризонталне траке. Око опсерваторије уређен је парк. Професор Недељковић је одмах започео са метеоролошким опажањима и мерењима у новој опсерваторији. Од 1. јануара 1895. године се започело са часовним осматрањима, односно „свечасовна мерења“. Ова 24-часовна мерења су вршена по узору на француску опсерваторију „Парк сент мор“.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ