Милан Панић (96) бизнисмен, некадашњи премијер Савезне Републике Југославије и човек који се 1992. године супротставио Слободану Милошевићу на председничким изборима у Србији, преминуо је 24. септембра у Пасадени, у Калифорнији. Имао је 97 година.
У јавном сећању на деведесете Панић ће вероватно најчешће остати запамћен као човек који је из Америке дошао у Југославију усред рата, санкција и економске катастрофе, постао савезни премијер, а затим као његов противник изашао на председничке изборе.
Панић је био један од оних људи чији живот није стао у једну земљу, једну професију или једну политичку улогу. Био је Београђанин, учесник у рату, бициклиста, емигрант, амерички предузетник, фармацеутски индустријалац, политичар и човек посвећен хуманитарном раду и идеји мира.
Рођен је 20. децембра 1929. године у Београду. Током Другог светског рата, према биографским подацима које је сам износио, прикључио се партизанима. После рата студирао је медицину, али је значајан део младости провео и на бициклу.
Такмичио се на највишем нивоу у тадашњој Југославији и наступао на међународним такмичењима. Спорт је, међутим, био само једна од етапа његовог живота.
Током педесетих година напустио је Југославију и отишао у Сједињене Америчке Државе. У Калифорнији је 1959. године основао фармацеутску компанију ICN Pharmaceuticals. Касније је говорио да је у посао ушао са свега неколико стотина долара и машином за прање веша.
Од мале компаније направио је међународну фармацеутску корпорацију, а деценијама је био њен председник и извршни директор. ICN је нарочито био познат по развоју и комерцијализацији антивирусних лекова.
Године 1992. Панић је прихватио понуду тадашњег председника СРЈ Добрице Ћосића да постане председник Савезне владе.
Био је то тренутак у којем се тешко могла замислити тежа политичка позиција. Југославија је била под међународним санкцијама, економија је пропадала, ратови су већ разарали простор некадашње заједничке државе, а политичка моћ у Србији била је концентрисана око Слободана Милошевића.
Панић је, упркос томе, дошао из Калифорније у Београд. Међутим, није дошао као политичар са дугом партијском каријером, већ као човек који је направио каријеру, стекао новац и изградио живот далеко од земље из које је отишао. Управо због тога његов повратак није био обичан политички успон.
У октобру 1992. године Панић је допутовао у Приштину и састао се са представницима Срба и косовских Албанаца, укључујући Ибрахима Ругову. Био је то први директан разговор на том нивоу после неколико година. Панић је тада говорио о потреби да се врате мир, толеранција, рад и просперитет, док су он и Ругова договорили наставак разговора и формирање комисија које би се бавиле питањима законодавства, образовања и људских права.
Према раду Оксфордског универзитета о косовској кризи, Панић је још током лета 1992. године у разговорима са Руговом обећавао обнову самоуправе за косовске Албанце, повратак Албанаца на Универзитет у Приштини, враћање албанских професора, слободу албанске штампе и слободне изборе. У октобру те године допринео је и ослобађању Реџепа Османија, министра образовања тадашње „паралелне владе“, али је представљао потенцијалну опасност за тадашњу политичку стратегију косовских Албанаца управо зато што је заговарао обнову људских права.
Та епизода данас вреди више од фусноте у његовој биографији. Показује да Панић своју идеју мира није ограничавао на односе међу великим политичким центрима, већ је покушавао да разговор отвори и тамо где је тада изгледало да су стране већ дубоко удаљене.
Врло брзо постало је јасно да неће бити само формални председник савезне владе. Панић се отворено залагао за мир и прекид ратова, а неколико месеци након ступања на место премијера одлучио је да се супротстави и самом Милошевићу.
На председничким изборима у Србији у децембру 1992. године наступио је као независни кандидат уз подршку опозиционе коалиције ДЕПОС. Освојио је 32 одсто гласова, док је победио Милошевић. Неколико месеци касније Панић је поднео оставку на место премијера и повукао се из активне политике.
Панићева политичка каријера била је кратка. Његов живот није. После одласка из политике вратио се Сједињеним Државама и наставио да се бави пословањем, али и хуманитарним радом. Кроз своју фондацију подржавао је различите пројекте, а годинама је остао ангажован у заговарању мира и демократије на Балкану.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ