Трамвајска линија под сада пензионисаним бројем 1 свечано је отворена 14. октобра 1892. године спајајући Калемегдан и Славију.
Линија је била дуга 2300 метара и од Калемегдана је ишла улицом Васе Чарапића, преко Трга Републике и Кнез Михаилове до Теразија, одакле је свој пут завршавала на Славији. Није било станица. Путници су сами заустављали трамвај и улазили и излазили по жељи.
Тадашњи трамваји још нису били електрични, већ су их вукли коњи по шинама, те је вожња обично трајала око 18 минута.
Пре Београда, трамвајске линије имали су само Нјујорк, Париз, Берлин и Лондон.
Убрзо су отворене и друге трамвајске линије, од Теразија до Топчидера и од кафане Жагубица, од Ташмајданског парка до електричне централе на Дорћолу.
Средином 1894. уследила је електрификација трамвајских линија, што је прво учињено на потезу ка Топчидеру. На даље ширење и унапређивање трамвајског саобраћаја чекало се десетак година.
Целокупни трамвајски, то јест градски саобраћај, 1906. године, чинило је свега 16 трамваја подељених у две врсте. Први, теразијски, био је удобнији и елегантнији са постављеним седиштима. А други, топчидерски, имао је само дрвене клупе.
Две деценије од почетка трамвајског саобраћаја, Београд је имао 8 линија на којима је било 24 трамваја и 12 приколица. Те године трамвајима се возило 7,5 милиона путника…
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ