Матија Бећковић – 100 мојих портрета: МИХАИЛО ЛАЛИЋ
У претрпаном колашинском затвору, пео сам се на таван да, кроз избијен чвор, гледам шта се напољу збива.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ
Био је твушан кишни дан, кад се озгор, од Сињајевине, кроз прамење таме, магле и облаке, изненада проби зрак сунца, и паде право на једног од тројице што су стајали на тргу и нешто разговарали.
„Оно је Вук Бећковић“, каза мој сапутник. „И то је једини пут кад сам видео твога оца“, рече ми Михајло Лалић после деценија познанства.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ
И као да се тог трена, онај исти зрак сунца са неке нове Сињајевине, после толико година, тмурших и кишних дана, поново проби кроз прамење таме, магле и облаке, али оне између нас.
И паде право на Михаила Лалића и заувек га осветли у мојој души.