У Србији је 12. децембра 1873. године динар уведен као званична монетарна јединица, чиме је окончана употреба више од 40 врста страног металног новца – дуката, форинти, талира и других.
Први помен “српских динара” налази се у архивским документима крајем 1214. године, у време Стефана Првовенчаног, иако истраживања указују на краља Радослава (1227–1234) као првог српског владара који је ковао свој новац.
До пада Деспотовине 1459. године, новац су ковали скоро сви српски владари широм територије средњовековне Србије, у ковницама новца у близини рудника сребра, као што су Брсково, Рудник, Ново Брдо, Сребрница, Трепча и други. Овај новац, назван динар, био је један од најважнијих симбола независности и државности српске државе у средњем веку.
Врхунац производње динара постигао је цар Душан (1331–1355), када је српска држава по новчаној производњи надмашила суседне земље тог времена.
Након губитка независности, у оптицају је било много различитих страних валута све до средине 19. века. Током турске доминације, ковнице турског новца радиле су на територији данашње Србије – у Новом Брду, Кучајни и Београду. Назив последње врсте турског сребрног новца, пара, присутан је и данас као назив стотог дела српског динара.
До 1873. године у Кнежевини Србији коришћено је чак 43 различите стране валуте. Монетарна криза решена је иницијативом кнеза Милана Обреновића, који је увео конвертибилни динар и златнике од 10 и 20 динара, познате као миландор.
Народна банка Србије, основана 1884. године, штампала је први папирни новац у земљи – новчаницу од 100 динара са златном подлогом, чија тренутна вредност, према неким проценама, може достићи 15.000 евра. Првобитно, новац за Србију се производио у Њујорку и Француској, док су се кованице производиле у Лондону и Паризу, све до оснивања Завода за производњу новчаница и кованог новца 1929. године.
Прва штампана новчаница била је од 10 динара, по узору на новчанице из 1926. године, са приказом Споменика слободе, аутора Ђорђа Јовановића, која се сада налази у згради Народне банке Србије у улици Краља Петра. Папир за новчанице, до Другог светског рата, долазио је из Француске и Енглеске, а касније је производња премештена у Словенију.
Сребрне кованице је тада производила приватна ковница новца Бошковић а.д., док је државна ковница новца изграђена у оквиру Института 1937. године, са сопственом електраном, бунарима за воду и интерном школом за запослене. Током свог постојања, институт је радио непрекидно, осим у Другом светском рату, када је коришћен за потребе немачке војске.
Валуте у неколико земаља медитеранског региона се такође називају динари. Златни динар је био главни новчић у средњовековним исламским царствима. Међутим, сама реч динар потиче од сребрног новчића денаријус, који се користио у старом Риму. Земље које данас користе динар као своју валуту су Србија, Алжир, Тунис, Либија, Јордан, Ирак, Бахреин и Кувајт.