Срби су народ који може да се поноси својом историјом и многобројним биткама које је водио бранећи се од непријатеља.
Колубарска битка или Сувоборска битка је најзначајнија битка између војске Краљевине Србије и Аустроугарске царевине на почетку Првог светског рата.
Вођена је у новембру и децембру 1914. године на простору долине реке Колубаре, обронцима планине Сувобор и обронцима планине Маљен, тако да је терен Колубарске битке био превасходно брдовит. Окончана је успешном противофанзивом коју су извеле снаге Прве армије под командом генерала Живојина Мишића против бројније и боље опремљене аустроугарске војске, у тренутку када је цео свет очекивао вести о капитулацији Краљевине Србије.
Битка је у својим фазама била рововског типа. После победе српске војске у Колубарској бици на српском фронту до почетка јесени 1915. завладало је затишје.
Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен пример да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко време реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз. Тактика прегруписавања само I армије и концентрисаног удара на VI армију (која је била развучена на широком фронту) коју је извео Живојин Мишић данас се изучава на војним школама широм света.
Ипак, овај текст посвећен је онима који су, као и много пута у прошлости, изнели на својим плећима главни терет – српским војницима.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ
Српски војник био је најслабије опремљен борац у Првом светском рату, али је однео је највећу победу 1914.године.
То је одлучан и мрк сељак, неретко неписмен, сујеверан, понекад склон паници, изједен бригом за породицу, у подераним опанцима и нагорелом шињелу, полугладан, без довољно оружја и муниције.
Тај сељак зна зашто ратује – он се не бори ни за колоније, ни за европску хегемонију.
Он само брани своју породицу, село и државу. Своју слободу и независност.
Тај сељак, кога је цела Европа потцењивала, одбио је непријатеља на Церу, крварио на Дрини, извео чудо на Колубари...
Слава му.
И питање које се поставља деценијама уназад – да ли смо достојни наследници наших предака?