Матија Бећковић – Мојих 100 портрета: ВАСКО ПОПА
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ
У Хиландару питам за Арсенија, монаха у сурој ризи, кога памтим још од првог доласка.
Кажу да је узео завет молчања и да већ поодавно никога не виђа и ни с ким не разговара.
“Кад је његов народ највише говорио, а најмање знао шта прича, обрекао се да ћути.
Али можда ће тебе примити, само морамо да га питам.”
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ
Ускоро у великој молчалници, после немог загрљаља и подужег ћутања, Арсеније проговори:
„Је ли умро Васко Попа?“
Погнух главу уместо одговора, а тишина опколи његове речи и зацари још дубљи мук.
Он заустави бројанице и тако ми навести да је време растанку.
Као да се из једног живота враћам у други, једва чекам да објавим шта сам чуо и, као да сам га на оном свету затекао здрава и жива, довикујем у небеса:
„Радуј се, Васко Попа!“