Краљевина Србија је била монархија у југоисточној Европи. Већим делом свога постојања налазила се на Балканском полуострву, а при крају постојања проширила се и на делове Панонске низије. Србија је проглашена краљевином одлуком Народне скупштине 6. мартa 1882. године, чиме је Кнежевина Србија уздигнута на ниво краљевине.
Народна Скупштина Србије је на 39. састанку на предлог потпредседника Скупштине Милана Кујунџића, донела Закон којим се “Књажество Србија проглашава за Краљевину Србију”. Дотадашњи Књаз Милан М. Обреновић проглашен је за наследног Краља Србије, под именом МИЛАН ПРВИ као први нововековни краљ Србије. Већ 7. марта поподне отпочело је примање страних дипломата, а први у свечаној аудијенцији био је аустроугарски посланик гроф Кевенхилер, који је свечано изјавио да Аустроугарска признаје узвишење Србије у Краљевину. За њим је дошао немачки, 8. марта италијански, па руски и енглески посланик, па су тако већ до 10. марта све велике силе признале Краљевину Србију.
Први нововековни Краљ Србије Милан Обреновић је владао до 1889. када је абдицирао у корист свог тада малолетног сина Александра. Због малолетства Краља до 1893. је владало трочлано Краљевско Намесништво.
1903. десила се смена династије превратом у ноћи између 28 и 29. маја, по новом календару 10. и 11. јуна када је убијен Краљ Александар Обреновић, а за новог краља проглашен Петар Карађорђевић.
Држава је проширила своју територију 1912–1913. на простор који је до тада био под турском влашћу т.ј. на простор Старе Србије учешћем у Балканским ратовима (Први и Други балкански рат).
Као исход Првог светског рата Краљевина Србија је као таква постојала све до 1. децембра 1918. када је прокламовано Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца под даљом владавином српске династије Карађорђевић. Свечаном прокламовању државног јединства Срба, Хрвата и Словенаца непосредно су претходили закључци Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба и одлуке о уједињењу Војводине и Црне Горе са Србијом.