Валтазар Богишић био је српски историчар права, професор и министар правде Црне Горе.
Био је активни радник Уједињене омладине српске и представник Српског националног покрета у Дубровнику. Стекао је широко образовање, био је полиглота и члан многих научних друштава и академија.
Његов деда доселио се у Цавтат из Конавла, где се породица Богишића бавила привредом и трговином. Рођен је у Цавтату 20. децембар 1834, а основно образовање је стекао у свом родном месту, посебно у приватној школи поморског капетана А. Казијарија. Нико Велики Пуцић му је набавио и аустријски програм за полагање гимназијске матуре. Био је упознат са радовима Грима, Караџића, Кукуљевића, као и са модерном италијанском и француском литературом. Помажући оцу и деди, одлазио је уместо њих у суд где је дошао у додир са правом. Пошто је једини у свом крају научио ћирилицу, ангажовали су га да чита писма које су турске власти у Требињу слале у Цавтат. Након што је стекао солидно класично образовање, превео је одломак Агриколе вита из Тацита за наградни конкурс који је расписао гроф Лукша Гучетић, на којем је освојио друго место. Истовремено је сакупљао српске народне песме и приповетке. Тражио је да се у италијанској Енциклопедији, издаваној у Торину, исправи чланак о Београду, па је сам написао нови чланак за који му је податке дао Матија Бан.
Кренуо је на студије када је имао двадесет четири године. У Венецији је успео да, за нешто више од годину дана, заврши лицеј и положи матуру, а 1860. године се уписао на Правни факултет у Бечу. Поред права, студирао је и историју, а предавања је слушао и у Минхену, Берлину, Гисену и Паризу. За време свог кратког боравка у Паризу, био је један од потписника телеграма који су српски студенти у Паризу упутили Ј.Ј. Штросмајеру 20. априла 1861. године. Подржавао је његову иницијативу и предузете мере за оснивање Југословенске академије наука у Загребу.
У августу 1862. године, положио је усмени докторски испит у Гисену. Убрзо након тога, одбранио је и своју докторску дисертацију О узроцима пораза немачке војске у Хуситском рату. У њему се знатно ослањао на чувену Историју Чешке Палацког. Богишић затим наставља правне студије у Бечу, где је докторирао код Штајна две године касније. Његов трећи докторат је био из државног права. Њега је одбранио 1868. године у Одеси.
Године 1863. постављен је за сарадника у Бечу као специјалиста за њен словенски део. Тиме почиње његов период аустријског службовања, који ће трајати седам година, до краја 1869. године. Службовао је пет година у Бечу, а скоро две године као виши царски службеник за Војну крајину. После положених испита, промовисан је у Бечу 1864. године за доктора права.
Валтазар Богишић је био везан за српски народ. О томе најбоље сведочи чињеница да је у Новом Саду, 1866. године, основао политички покрет назван „Уједињена омладина српска“, док је у Дубровнику био члан „Србокатоличког покрета“, а на Цетињу „Дружине за ослобађање и уједињење српско“.
На оснивачкој скупштини „Уједињене омладине српске“ утврђени су основни циљеви тог покрета: свеколики напредак Срба, одгајање свести о славној прошлости и утврђивање заједнице братства уз паролу: „Српство све и свуда“. Организација је окупљала младе и образоване Србе, међу којима су, поред њега, били и Светозар Милетић, Никола Пашић, Марко Миљанов Поповић и Лазар Томановић.
Богишић се без икаквих резерви изјашњавао као Србин. Уз изучавање правних наука, највећи део живота посветио је неговању српске традиције и сећању на славну историју средњовековне Србије. Црну Гору је сматрао најчистијом српском земљом, као и Конавле из којих су дошли његови преци. Да се Валтазар Богишић изјашњавао као Србин, потврдио је и хрватски академик Ненад Векарић из Завода за историјске знаменитости у Дубровнику, у свом чланку “Порекло Балда Богишића”.
Плашећи се утицаја “Уједињене омладине српске” на простору Хабзбуршке монархије, Беч доноси одлуку да забрани ту организацију. Исту одлуку донела је и кнежевина Србија, под аустријским притиском. Након тога су вође тог покрета преместили ову организацију из Новог Сада у Црну Гору, на Цетиње. На иницијативу Марка Миљанова и књаза Николе, са којим је Богишић имао однос великог уважавања и пријатељства, године 1871. на Цетињу је основана „Дружина за ослобађање и уједињење српско“.
Године 1868. постављен је за школског надзорника у банатско-сремској Војној крајини, са седиштем прво у Темишвару, а касније у Петроварадину. Примио је 1869. године позив универзитета у Кијеву и Одеси за професора словенских права. Универзитет у Одеси одликовао га је почасном дипломом доктора хонорис кауса за јавно право. Богишић је отишао у Одесу и 1870. године одржао своје прво предавање. У Одеси је наставио рад око сакупљања народних обичаја, па је путовао по Кавказу да би се упознао с обичајима тамошњег народа, јер је веровао да се они подударају са обичајима Јужних Словена.
Године 1872. позвао га је кнез Никола, да изради Општи имовински законик за Црну Гору. Овај Законик представља један од најзначајнијих законика који је регулисао имовинско право. Богишић се томе позиву одазвао јер је то била и жеља цара Александра другог. Године 1874. отишао је из Одесе у Париз, да изради нацрт закона, који је 25. марта 1888. године проглашен као грађански законик за књажевину Црну Гору са законском снагом од 1. јула 1888. године. Богишић је приступио исписивању правних норми заснованих на обичајним правилима и модерним установама грађанског права. Из обичајног права је узимао само оно што је задовољавало животне потребе и било укорењено у народу. Нешто је обликовао и мењао према потребама живота, док је застареле обичаје изостављао. Рад на том законику обуставио је на кратко време, кад је био, за време руско-турског рата, придодан руској цивилној канцеларији, ради састава пројекта за судску организацију у Бугарској. Године 1877. вратио се на свој посао у Париз. Рад на Законику је трајао шеснаест година и писан је народним језиком.
Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године.
Валтазар Богишић створио је изреку „Што се грбо роди, вријеме не исправи“.
После завршеног посла на законику, отишао је 1888. године у Русију да среди свој службени однос, а кад му је одобрена пензија, напустио је професуру у Одеси. Године 1893. понудио му је књаз Никола место министра правде како би вршио надзор над спровођењем новог законика у пракси и да предложи потребне измене. Богишић је прихватио понуду, израдио неке поправке у законику, а друго издање законика проглашено је као закон 14. јануара 1898. године. Богишић је био министар до 22. новембра 1899. године. Вратио се у Париз, где се посветио свом научном раду.
Преминуо је у Ријеци 24. априла 1908. године.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ