Чедомиљ Мијатовић био је српски економиста, књижевник, историчар, политичар и дипломата.
Рођен је у Београду 1842. године. Отац Милан, родом из Јаска у Срему, био је професор земљописа, латинског и историје у Крагујевцу и првој београдској гимназији Београду, до смрти 1853. године. Мијатовићева мајка Ракила Кристина била је из Великог Бечкерека. Она је била праунука Гаврила Илића коме је додељен племићки статус од Марије Терезије за исказану храброст приликом аустријске опсаде Београда.
Завршио је Лицеј 1862. године, а током студија Јосиф Панчић га је позвао на разговор и упутио да напусти природне науке и окрене студијама психологије и књижевном стваралаштву. Узео је учешће у отпору турском бомбардовању стављањем барикада, преводио је текстове расправа из британског парламента по захтеву кнеза Михаила, заједно са својим другом Стојаном Новаковићем.
Од 1865. до 1869. је предавао политичку економију (прво као суплент, па од 1866. године редовни професор) на Великој школи. Потом се запослио у државној управи, на места виших чиновника: био је секретар београдског трговачког суда, члан Уставног одбора 1869. (залагао се за опште право гласа и дводомни парламент) и начелник у Министарству финансија. Био је близак Јовану Ристићу и либералима.
Први пут је постао министар финансија 1873. године, други пут 1875. године, а у међувремену био је секретар младог кнеза Милана, за кога се јако везао. Из либералне странке прешао је тзв. младоконзервативцима, после којег га је влада, у којој је Јован Ристић био председник, пензионисала 1880. године. У српско-турском рату 1876-1877. био је интендант Ибарске војске и одликован.
Златно Мијатовићево време су 1880-те године. Са пријатељима је основао Напредну странку којој је кнез Милан поверио формирање владе октобра 1880. године, у којој је Мијатовић изабран за министра финансија и иностраних дела. Програм владе је била модернизација Србије у сваком погледу, уз одбацивање целог политичког наслеђа и изградњу либерално-демократских институција по западном узору. Мијатовић је у те три године поставио темеље модернизације тадашње Србије тиме што је организовао следеће важне послове: склапање трговинских уговора, изградња првих железница, помоћ кнезу Милану код склапања српско-аустријске конвенције, увођење нових посредних пореза, узимање зајмова у иностранству и оснивање Народне банке.
Мијатовић је позвао САД да именују посланика у Србију. Трговински уговор и конзуларну конвенцију између Србије и САД потписали су у Београду октобра 1881. Јуџин Скајлер, први амерички посланик у Србији и Чедомиљ Мијатовић.
По паду владе крајем 1883. постао је члан Државног савета и посланик. После српско-бугарског рата 1885. године је био један од преговарача о миру на мировној конференцији организованој у Букурешту. Поново је председник Српске краљевске академије.
У Мијатовићевом животу преломна су 1888. и 1889. година. Једна дворска афера – повезана са сукобом краља Милана и краљице Наталије и краљевом абдикацијом – одвела га је, практично заувек, из Србије. Од августа 1889, Мијатовић је у Лондону, као приватно лице. Тек четири године касније обновио је везе са блиским пријатељима Стојаном Новаковићем и Милутином Гарашанином.
Од 1895. до 1903. године је био амбасадор, углавном у Лондону. Био је члан Сената из 1901. године. По устоличењу Карађорђевића 1903, Мијатовића су дефинитивно пензионисали. Ипак, покушавао је да помогне српској влади код британске, која је била ужаснута свирепим убиством последњих Обреновића. Током Првог светског рата већ полуслепи Мијатовић је прикупљао помоћ за српску војску.
Умро је у Лондону у деведесетој години, 14. маја 1932. године.