Буквар Саве инока Дечанца или први српски буквар инока Саве (јеромонаха у манастиру Дечани, који је живео у 16. веку) први је српски ћирилични буквар и кључно дело којим је означен почетке писмености у Србији. Објављен је и штампан 20. маја 1579. године у штампарији „Ђулијано Рампацети” у Венецији, у виду мале књиге димензија 10,1 х 7,8 цм, на четири стране, на којима је било одштампано 37 слова азбуке, молитва за вежбање читања и неколико бројева за учење рачунања. Пет дана касније, 25. маја 1597. године, изашло је и друго, четворолисно издање овог буквара на осам страна.
Судећи по Буквару, инок Сава је био један од образованијих Срба тога доба, који је разликовао рускословенски од српског и при писању буквара водио рачуна да уџбеник буде бар онолико српски колико је руски био за своје ученике. Такође Инок Сава је данашњим филолозима омогућио да упореде оновременски рускословенски и српскословенски текст у штампаним књигама и уџбеницима.
Бурна историјска времена на простору Балканског полуострва утицала су на то да Буквар вековима буде заборављен, тако да за њега није знао ни Вук Караџић, писац једног од новијих првих српских ћириличних бувара, све док га током 1903. године, Љуба Стојадиновић није пронашао приређујући „Каталог Народне библиотеке Србије” и унео га као „Први српски буквар” инока Саве међу дела српске писмености.
За постојање буквара после више од 300 година случајно се сазнало. Прво је 1893. године руски конзул у Скадру Крилов дошао до првог издање, штампаног у Венецији 20. маја 1597.године. Након што је начинио факсимиле он их је поклонио новинару и преводиоцу Окици Глушчевићу, који је исте потом предао Народној библиотеци Србије. На основу ових факсимила Љуба Стојановић је штампао Буквар инока Саве у Гласу Академије наука.
Много година касније, 1921. године, до примерка другог издање, штампаног 25. маја 1597. године, у Дубровнику, где је био на пропутовању, дошао инжењер Милорад Димитријевић из Београда, који га је и купио, а потом поклонио Народној библиотеци.
Од оба издања, која су поклоњена Народној библиотеци Србије, сачувано је само једно. Прво издање на само два листа, од којег данас остао само препис, пронашао је истраживач Ђорђе Радојичић, који га је описао и фотографисао 1940. године, већ наредне године изгорело је са осталим књигама током немачког бомбардовања Београда и Народне библиотеке 6. априла 1941. године. Ипак, у Народној библиотеци стицајем околности сачуван је један примерак другог издања, на осам страна, штампаног 25. маја 1597. године, у Дубровнику.
Како у буквару постоји и слово Ь, због тога се сматра битним и за развој бугарске књижевности.
Године 1991. Стјепан Филеки, Михаило Блечић и Оливера Стојадиновић приредили су први репринт „Првог српског буквара” инока Саве на основу другог издања, штампаног у Венецији, које је сачувано у Народној библиотеци Србије.
На основу Политикиног издања исти ауторски тим сачинио је и приредио и нову књигу „Први српски буквар” Инока Саве.
Буквар највише фасцинира својом методиком: јер је први пут у Европи примењен фонетски принцип читања. Такође на првој страни Буквара штампана је азбука, потом следе самогласници, затим слогови, имена свих слова (аз, буке, веде…).
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ