Краљ Марко Мрњавчевић је морао да буде човек велике телесне снаге не би ли постао моћнији јунак народног предања.
Приповеда се да је некада чувао говеда са чобанима, али је био нејак па су га тукли. И једном кад су га послали да поврати одбеглог коња из шуме, видео је неку девојку како спава под дрветом, а за коју се испоставило да је вила. Двапут га је подојила и дала му надљудску снагу. Кад се вратио, истукао је чобане и пре но што их је напустио, по наговору виле, уместо плате затражио је од чобана сакату кобилу у дну ливаде. Након неког времена, кобила је ождребила његовог Шарца. По другом извору, купио је Шарца као мало губаво ждребе од кириџија. Његов верни друг је могао да пије вино, да рони сузе, разуме турски и да предосети смрт свог господара. Његово понашање спада у интернационалне мотиве о јуначким коњима, нераздвојним пријатељима чувених јунака.
За разлику од историјске личности Марка Мрњавчевића, он је као личност српских народних песама јачи не само од свих јунака него и од натприродних бића и обдарен свим врлинама које треба да поседује јунак – да брани правду, веру, част, народне обичаје, захтева човечност и поштовање родитеља, да воли пријатеље и другове, да штити жене, слабе и нејаке.
Маркова је морална дилема у неприхватљивој, али историјски наметнутој ситуацији не само како преживети, него и како сачувати људско достојанство и витешку част, како остати свој упркос чињеници што се мора служити туђину. Упркос околностима које су му наметнуте, он се влада као „носилац идеалних патријархалних и природних норми живота” – усред турске војске кажњава убицу свог оца (Марко Краљевић познаје очеву сабљу), ослобађа девојке и младиће од свадбарског пореза који је наметнуо насилник (Марко Краљевић укида свадбарину), спасава цареву кћер од нежељене удаје (Марко Краљевић и Арапин), избавља из тамнице своје побратиме (Марко Краљевић и Вуча генерал), чини добро животињама што му оне, кад се нађе у невољи, узвраћају (Марко Краљевић и соко). Марко је стога у тим песмама приказан као избавитељ, доброчинитељ и усрећитељ људи.
Међутим, Марко поред својих врлина има и пороке – свађалица је, инаџија и убица, самовољан је, љутит и плаховит, а пре свега пијаница. Уз то постоји и Марков проблематичан однос према женама. Осим што са њима нема посебно среће и у љубавним сижеима често игра улогу превареног мужа или одбијеног просца, он је повремено склон и да према женама покаже невитешку и нечовечну суровост. Ова црта Маркова епског лика повезује се са успоменама на историјског Марка који је отерао жену због неверства, а имао је и једну несуђену женидбу.
Према песми Смрт Марка Краљевића коју је записао Вук Караџић, казује се како је Марку по први пут Шарац „посрнуо” и уз то „сузе ронио”, а вила му је онда говорила да Шарац осећа да ће се ускоро њих двојица растати, с обзиром на то да његов господар не може да погине од било ког јунака него једино од Бога. Марко, не верујући, проверио је огледавши се у води бунара на врху планине и сазнао кад ће умрети, заплакао је, после чега је Шарцу одсекао главу да га Турци не би јахали и изломио своје оружје, бритку сабљу је пребио на четири дела, а бојно копље на седам, док је буздован бацио у море. Оставио је поруку којом налаже да се од три товара блага, први поклања оном који га покопа, други да цркви, а трећи сиротињи. Онда је скинуо зелену доламу, прострео је, легао и умро. На њега је наишао Игуман Васа са ђаком Исаијом. Игуман га је одвео Светој Гори и сахранио под Хиландар без икаквих обележја да му се непријатељи не би светили.
Постоје и различита предања о Марковој смрти. Поред оног историјски забележеног да га је у селу Ровинама убио влашки војвода Мирчета златном стрелом, други казују да му се у боју заглибио Шарац у некој бари код Дунава и да су се обојица удавили (у Неготинској крајини приповеда се да је то било у једној бари близу Неготина испод извора Царичине. Ту постоји и сада бара и зидине од старе цркве за коју говоре да је била подигнута на Марковом гробу). Трећи кажу да је отишао у пећину кад је први пут видео пушку и пошавши да је огледа пробио сам себи длан и рекао: „Сад не помаже јунаштво, јер најгора рђа може убити најбољега јунака.”
Током Првог балканском рату, 1912. године, причало се да је једна српска бригада видела Марка Краљевића како води напад на град Прилеп, који је толико векова раније припадао овом народном јунаку.
Лик Марка Краљевића присутан је у делима српских књижевника попут Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја („Ђулићи”), као и у „Горском вијенцу”, Петра Петровића Његоша и у роману „На Дрини ћуприја” Иве Андрића.
Написане су и драме као што је Стеријин „Сан Краљевића Марка” (1848) и „Маркова сабља” од Јована Ђорђевића.
Радоје Домановић је 1901. написао сатиричну приповетку „Краљевић Марко по други пут међу Србима”, по којој је 1968. снимљен и истоимени филм.
Марко Краљевић из народних песама послужио је као инспирација многим српским сликарима. Између осталих, позната су дела Паје Јовановића, Новака Радонића, Мине Караџић, Владислава Тителбаха и Петра Меселџије.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ