Југословенско драмско позориште (ЈДП) је основано 1947. године као репрезентативно позориште нове, комунистичке Југославије.
Одлуком Агитпропа Централног комитета КПЈ, а на предлог Елија Финција, 1947. године позвани су најеминентнији редитељи и глумци из већих позоришних центара Загреба, Новог Сада, Сарајева, Сплита и Љубљане да учествују у стварању ове куће.
Године 1947, редитељ Бојан Ступица је постављен на чело куће као уметнички руководилац. Он и критичар Ели Финци поставили су темеље репертоарске оријентације ЈДП-а као позоришта високог литерарног нивоа. Око 60 пробраних глумаца позвано је да оформи ансамбл, међу којима су били Марија Црнобори, Мира Ступица, Бранка Веселиновић, Млађа Веселиновић и Капиталина Ерић.
Прва представа, „Краљ Бетајнове“ Ивана Цанкара у режији Бојана Ступице, одиграна је 3. априла 1948. Овај дан се обележава као Дан Југословенског драмског позоришта и тог датума се традиционално додељују годишње награде.
Прве сезоне прошле су у знаку светске и домаће класике: Чехов, Голдони, Шеридан, Островски, Лопе де Вега, Горки, Шо, Шекспир, Плаут, Расин, Молијер, Ибзен, Лорка, Цанкар, Држић, Стерија, Јакшић и Нушић.
Редитељи који су у то време створили славу ЈДП-а, пре свих Бојан Ступица, Мата Милошевић и Томислав Танхофер, били су под утицајем европског модернизма, што је било видљиво у њиховим представама. У децембру 1969. отворена је нова сцена, у новој згради поред старе, прозвана Нови театар. Позориште је тада одликовано Орденом братства и јединства са златним венцем.
Од средине осамдесетих, театролог Јован Ћирилов, током својих четрнаест управничких сезона, устоличава ЈДП као репрезентативно позориште савременог сценског израза у оквирима ширим од бивше државе. ЈДП је постао члан Унија театара Европе од 2006. године.
Зграда Југословенског драмског позоришта изгорела је до темеља 17. октобра 1997, претпоставља се због грешке на инсталацијама. Након катастрофалног пожара 1997. године, расписан је конкурс за реконструкцију и модернизацију. Радови су изведени према првонаграђеном пројекту младог архитекте Зорана Радојичића и сарадника. Објекат је оцењен као „сензибилно модернистичка интервенција“. У улазном холу налази се истакнута скулптура вајара Мрђана Бајића.
Велика сцена је свечано отворена 23. маја 2003. представом „Родољупци“ Јована Стерије Поповића у режији Дејана Мијача. Након обнове, Велика сцена је понела име великана српске глумачке сцене, Љубе Тадића.
Отворена је и трећа, експериментална сцена, Студио ЈДП (данас Сцена „Студио“), намењена младим ауторима.
Нова зграда освојила је бројне архитектонске награде:
Награда Савеза архитеката Србије (2005)
Априлска награда Града Београда за архитектуру и урбанизам (2004)
Награда компаније „Новости“ за архитектуру (2003)
Гран при 26. Салона архитектуре (2004)
БПБ награда за ентеријер (2003)
Досадашњи управници позоришта су:
Ели Финци (1947—1949)
Велибор Глигорић (1949—1959)
Милан Дединац (1959—1963)
Мирослав Беловић (1963—1966)
Ели Финци (1966—1967)
Бојан Ступица (1967—1970)
Милан Ђоковић (1971—1974)
Милосав Буца Мирковић (1974—1977)
Петар Волк (1977—1981)
Воја Брајовић (в. д. 1981—1982)
Јанез Шенк (1983—1984)
Јован Ћирилов (1984—1997)
Владимир Јевтовић (1997—2001)
Горчин Стојановић (2001—2002)
Бранко Цвејић (2002—2011)
Тамара Вучковић (2011—данас)
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ