Тихомир Ђорђевић био је српски етнолог, фолклориста, историчар, универзитетски професор и академик.
Рођен је у патријархалној породици у Књажевцу 1868. године. Отац Раја је служио као свештеник у Брестовцу и Лужану код Алексинца. Од детињства се налазио у непосредном додиру са селом и народом, што је утицало да се још од младости, па све до смрти посвети проучавању народа, његовог живота и културе.
Завршио је историјски-филолошки одсек Велике школе у Београду, а затим је студирао у Бечу и Минхену, где је докторирао 1902. године. Издавао је часопис Караџић.
Ђорђевићев опус је велики – број његових радова је око седам стотина. Ђорђевићева интересовања била су веома широка и различита и крећу се од детаљних анализа народног живота Срба, преко етнографских истраживања живота других народа у Србији (Рома, Влаха, Цинцара, Грка, Черкеза итд), до фолклористичких и социолошких студија не само Србије, већ и Балкана.
Први је систематизовао и извршио општу класификацију народних игара и дао теоријске и историјске погледе на народне игре релевантне за време у којем је радио. Поставио је и разрадио методска упутства за сакупљаче и описиваче народних игара. Одржавајући сталне везе са колегама из иностранства, била му је доступна најважнија литература тадашњих прегалаца на пољу етнологије и фолклористике. Имао је добар увид у најновије научне правце, посебно је добро познавао тадашњу немачку етнолошку литературу, у којој је народна игра разматрана из више углова.
Захваљујући њему и подршци коју је добијао од колега из иностранства, крајем 19. века створени су услови за сакупљање народних игара у најширем њиховом значењу. Расправу и класификацију народних игара је објавио у књизи „Српске народне игре” (као девету књигу Српског етнографског зборника 1907. године). Она представља незаобилазно дело у проучавању народних игара у ширем смислу речи. До објављивања овог дела Ђорђевић није објавио ниједан чланак у издањима Српске краљевске академије наука у Београду и тек након његове објаве је успоставио ближи контакт са академијом, коју је иначе веома уважавао.
Иако није био антрополог, први је научник у нас који је експлицитно указао на значај палеоантропологије за историју и етнологију. Године 1908. је кроз рад Незнано гробље у Жагубици, показао да су стара гробља, некрополе, извор примарних података за многе науке. У књизи Ђорђевић наглашава да подаци, до којих се долази изучавањем скелета и гробних прилога, практично представљају једини извор елемената о грађи, изгледу и начину живота људи у одређеном периоду прошлости.
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 19. фебруара 1921, а за редовног 16. фебруара 1937 – приступну беседу је прочитао 2. јануара 1938.
Тихомир Ђорђевић преминуо је у Београду 28. маја 1944. године.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ